Пет руских филмова који су освојили свет

Андреј Рубљов (глумац Анатолиј Солоницин) Тарковског.

Андреј Рубљов (глумац Анатолиј Солоницин) Тарковског.

РИА Новости
Присетимо се филмова епохе процвата совјетске киноматографије које Запад и данас памти.

„Крстарица Потемкин“/ "Броненосец Потемкин" (1925) 

Тешко је замислити да је ово врхунско остварење не само совјетског него и светског филма (на веб страници Rotten Tomatoes овај филм има највишу оцену и 100% усхићених мишљења), било забрањено у Енглеској до 1950-их, а до 1978. године је приказивано у категорији Х, којој припадају порнографски филмови. Гебелс је говорио да је филм Сергеја Ајзенштајна, кога је лист The New Yorker окарактерисао као „првог модернисту светске киноматографије“ , најмоћнији пропагандистички филм који је он икада видео и изјавио је да умало није постао комуниста када га је одгледао. А када је „Крстарица“ приказана у Великој Британији 2005. године, лист London Evening Standard је написао: „Коме је потребан ’Аватар’ у 3D технологији када постоји овако нешто?“

Поред идеолошке снаге и смелости са којом је Ајзенштајн показао насиље, а оно је тада шокирало гледаоце, редитељ је оставио будућим генерацијама и своје иновације у области монтаже. Његов принцип се види у Кополином „Куму“ и „Недодирљивим“ Брајана де Палме. У тим филмовима је практично поновљена чувена Ајзенштајнова сцена стрељања на степеницама у Одеси.

Многи су „Крстарицу Потемкин“ оценили као најбољи филм у историји кинематографије (на пример, Орсон Велс, Били Вајлдер и други велики амерички редитељи). Филм је тако често добијао ову оцену да је постао синоним за иновације и мерило доброг укуса.

„Ждралови лете“ (1957)/ "Летят журавли" 

Овај филм је Михаил Калатозов снимио четири године након Стаљинове смрти. Победио је на Канском фестивалу, и то је једини случај када је совјетски филм добио „Златну палму“. После тога га је студио Warner Brothers 1960. године приказао у САД. На критичаре је снажан утисак оставила „свеобухватна одвратност према рату, која нема географских и политичких граница, и одсуство Стаљинове пропаганде“.

Вероника одлучује да напусти мужа кога не воли и да сачува сећање на вољеног младића који је погинуо у рату. Та прича је заиста интернационална и искрено је испричана. Филм је и сада на врху свих ранг-листа најбољих ратних филмова.

Он је имао утицаја и на филмски језик. Двоструки добитник Оскара, сниматељ Хаскел Векслер, признао је да је све што зна научио од сниматеља овог филма Сергеја Урусевског, па је чак и након 20 година понављао његове методе.

„Андреј Рубљов“ (1966)

Остварење Андреја Тарковског посвећено животу иконописца из 15. века имало је врло компликовану судбину. Кански фестивал је тражио да прикаже овај филм, али су совјетски функционери одбили да га пошаљу на такмичење 1967. године и уместо њега су послали „Рат и мир“. „Рубљов“ је приказан у Кану тек три године након што је снимљен, и то пред само затварање фестивала и ван конкуренције, па ипак му је жири доделио награду FIPRESCI. Цензурисана верзија филма приказана је 1971. године у Совјетском Савезу. У првом приказивању је продато скоро 3 милиона карата. Друга верзија, коју је студио Columbia скратио за 20 минута из комерцијалних разлога, приказана је 1973. године у САД. Скраћивање није оправдало очекивања, тако да оцене филма у штампи нису биле баш повољне. Средином 1990-их се у DVD формату појавила првобитна верзија Тарковског, која траје 205 минута и коју је откупио Мартин Скорсезе када је био у Совјетском Савезу. Тако је овај филм поново заживео.

Можда филм због своје теме, места и времена у коме се одвија радња и није потпуно застарео. Многи филмски мајстори различитих генерација су изразили одушевљење овим остварењем. На пример, Ингмар Бергман је говорио да се „нико више не осећа тако природно у свету снова, као Тарковски“.

„Рат и мир“ (1966)/"Война и мир"

Можда не би ни било ове екранизације Толстојевог романа да 1959. године у Совјетском Савезу није приказана америчка верзија „Рата и мира“ Кинга Видора. Тек после тога је одобрено снимање филма који се званично сматра најскупљим у историји кинематографије. Наиме, ниједан холивудски студио не би се одлучио да 5 година снима филм са 120.000 људи у кадру и уз учешће армије.

„Рат и мир“ траје шест часова и подељен је на два дела. То је први совјетски филм који је добио „Оскара“ као најбољи страни филм, а уједно је и најдужи совјетски филм.

Када је 1969. године „Рат и мир“ приказан у Америци, тада је Роџер Еберт, један од најутицајнијих критичара, написао да је совјетском редитељу пошло за руком да направи најбољи епски филм у историји, и да је он бољи од врхунског филма овог жанра „Прохујало са вихором“.

„Јежић у магли“ (1975)/ "Ёжик в тумане"

Десетоминутни цртани филм Јурија Норштејна о јежићу који се изгубио у магли док је ишао у госте код свог пријатеља медведа, толико је популаран у Америци да му је посвећен један фрагмент у осмој сезони анимиране серије „Породични човек“. У том фрагменту се бодљикаво прасе у магли смеје Американцима који су дошли на идеју да праве бургере од бодљикавог прасета.

Несвакидашње је ово подсмевање Американаца сопственој способности прежвакавања сваког уметничког дела у духу поп-културе, као што се жваће хамбургер. А чињеница да је у ту сврху изабран управо „Јежић у магли“ довољно говори о творцима саме серије и о популарности цртаног филма.

На многим језицима су написани читави трактати о филозофском смислу кратког Норштејновог остварења, о егзистенцијалној усамљености и ужасу свакодневице која поприма злослутне обрисе из одређеног угла. Ове године је The Telegraph ставио овај цртани филм на 19. место у ранг-листи „Најбољих дечијих филмова“. Према томе, када се садашњи руски родитељи жале да њихова деца гледају „бруталне“ холивудске цртане филмове, нека се сете да деца на Западу гледају руске цртане филмове. Тачније, гледају један руски цртани филм, а он је на свој начин такође прилично бруталан.