Нова година под ведрим небом: Руси фасцинирани Београдом

"Остадосмо у Београду, где се чинило да је време стало. А заправо га је остало још много до зоре, али је град већ готово опустео"

"Остадосмо у Београду, где се чинило да је време стало. А заправо га је остало још много до зоре, али је град већ готово опустео"

Алина Јаблочкина
Обична прича о необичној новогодишњој ноћи коју су Руси провели у Београду.

Нову годину по московском времену смо дочекали у авиону Москва – Београд. На последњим седиштима су два Србина певала „Тамо далеко“, а испред нас је Србин који добро говори руски преводио младом брачном пару из Русије називе јела у менију. Нисмо знали шта ћемо да радимо када у 23:45 стигнемо у Београд, јер је улазак у хотел планиран за 15:00 часова. Чекала нас је ноћ пуна новогодишње атмосфере, музике и раздраганих Београђана у ресторанима.

Мирис Београда

За Нову годину чак и поједини одрасли људи очекују чудо. За нас је било чудо што смо успели да седнемо у аутобус до Славије и тако избегнемо такси, који је посебно скуп „у част“ Нове године. У аутобусу је, као и у авиону, било много Руса. Сви смо дочекали 2017. годину по београдском времену негде на путу са аеродрома. Била је заиста празнична атмосфера. Кроз прозор смо делимично видели ватромет, неко је јео „новогодишњи“ чипс, други су пили коњак купљен у duty free продавници на аеродрому. Упознали смо се са Пашом, младићем из Русије. Он је путовао у Рим, али је морао дуго да чека преседање у Београду. Био је први пут у Србији па одлучисмо да му покажемо град.

Београд зими мирише на наложену пећ, да ли угљем, да ли дрвима... Не знам чиме Београђани ложе своје пећи. Они сами тај мирис вероватно и не примећују јер су навикли. И ми смо навикли, и штавише, понели смо тај мирис са собом у коферу и капутима, капама и шаловима. Са тим мирисом смо се шетали кроз новогодишњу ноћ, показивали Паши опустели Калемегдан, осветљену улицу Кнеза Михаила, Славију, Храм Светог Саве, здање Скупштине (концерт испред ње се већ завршио и ми смо ту затекли неколико десетина људи који су се још увек веселили, и веома много конзерви, папирића и осталог што су посетиоци концерта оставили на асфалту). Негде близу Саборне Цркве два младића схватише да говоримо руски и зауставише нас. „Руси, наши браћушки“ – повикаше они и почеше нас грлити. Паша није схватио шта се дешава, и они покушаше да му објасне колико воле њега и његову велику земљу. Нудили су му цигарете, а затим су предложили да се сви заједно фотографишемо. У пориву пријатељских осећања ишли су са нама скоро до краја Кнез Михаилове, и све време су са дивљењем говорили: „Ви, Руси, дошли сте у Београд да чекате Нову годину!“ Нисам могла да им објасним да бих ја у Београду радо славила сваку Нову годину и све остале празнике.

Скадарлијом

Не знам колико смо улица прошли. Углавном, у три сата ујутру стигосмо у Скадарлију у нади да ћемо неколико часова провести у топлом и удобном ресторану. Али те ноћи нисмо успели да уђемо ни у један. На вратима сваког ресторана чекала нас је топлота која избија изнутра, музика и мирис хране и пића. И натпис: „Затворено“. Прослава се или завршила или је настављена само „за ужи круг“. Наш тријумфални обилазак „гастрономских храмова“ Скадарлије завршио се на клупици на самом почетку улице. Ту смо се мало снуждили, посматрајући како се скадарлијском калдрмом враћају кући мушкарци и жене у свечаним оделима, уморни од прославе. Најдубљи траг у Пашином срцу те ноћи су оставиле Београђанке које су Скадарлијом ходале на високим и танким штиклама. Многе од њих су биле у лаким хаљинама, и рекло би се без чарапа. Као лабудице са Земунског кеја „пловиле“ су поред нас кроз мирис наложених пећи, а Паша је наглас размишљао о томе како је то вероватно нека врста теста за праве Српкиње – да прођу Скадарлијом на штиклама.

Илустрација: Алина Јаблочкина Илустрација: Алина Јаблочкина

Уместо руске салате те новогодишње ноћи поједосмо пљескавицу преко пута Трга Републике, а затим се опростисмо са Пашом и посласмо га таксијем на аеродром, у вечни Рим, а ми остадосмо у Београду, где се чинило да је време стало. А заправо га је остало још много до зоре, али је град већ готово опустео и утонуо у тишину. У хотел су нас пустили раније, у 11 часова, али је нама и то било далеко – чинило се да је прошла читава вечност до тог тренутка. Мени се, као за пакост, све време дремало, и све време сам мислила о топлој постељи и времену које ме дели од ње, а чекање ме страшно замара, што каже једна позната песма. Ситуација нам је изгледала безизлазна, те одлучисмо да окушамо срећу и потражимо слободна места у хостелима, и да тамо одспавамо до јутра.

Београд 1. јануара. Илустрација: Алина Јаблочкина Београд 1. јануара. Илустрација: Алина Јаблочкина

Ми овде нисмо странци

Врата су била отворена, и када уђосмо, девојке на рецепцији нас погледаше са чуђењем. То је био први хостел на који смо наишли. Ту нико није очекивао госте јер није ни било слободних места. Објаснисмо девојци Сањи и дружељубивом џентлмену у карираној кошуљи и папучама (помислили смо да је менаџер или власник хостела) да немамо куд да идемо и не знамо шта да радимо.

„У другим хостелима такође нема места. Сања је проверавала. Ви нисте први који тражите место ове ноћи. Пробајте у хотелу ’Москва’“, насмеја се домаћин. „Сања, шта да радимо са њима? Нека седе овде са нама до зоре. Ја ћу им скувати кафу. (Сања слеже раменима, што је значило да нема ништа против). Где сте дочекали Нову годину?“

​„Једну у авиону, а другу у аутобусу“.

„Јој! А одакле сте дошли?“

„Из Москве“.

Као да смо изговорили неку лозинку! Срећна околност је била та што смо наишли на Мићу Миладиновића, човека заљубљеног у Русију. Испоставило се да он није власник хостела него туриста из Љубљане, који је у њему одсео и већ је пре тога наговорио Сању да у кухињи хостела прими још неколико промрзлих и залуталих Руса. Они су седели за великим столом у кухињи и помало им је било нелагодно. Нису баш најбоље схватали шта им говори срећни Мићо на мешавини српског, руског и енглеског језика. Он и нас смести за тај велики сто, а затим нас послужи као најдраже госте и изнесе све што је имао. Мићо и његова сестра су дочекали Нову годину у Београду. Срели су се, како је он сам рекао, „у средини“, јер је сестра допутовала из Ниша, а он из Љубљане. Мићо се „растрча“ по кухињи да скува кафу и успут исприча колико воли Русију. У школи је учио руски, али га је сада помало заборавио. Међутим, већ овог лета ће отићи у Москву на цео месец. Већ је изабрао датум лета и хостеле. У Русији ће му бити довољно само три дана да се сети школских часова и поново проговори руски. У Москви ће Мићо упознати живот Русије, а прво што ће учинити када изађе из авиона је да пољуби руску земљу. То му је велика жеља.

 Ауторка текста и Мићо. Илустрација: Гриша Маслов Ауторка текста и Мићо. Илустрација: Гриша Маслов

„Моја жена је Словенкиња. Ја њој и синовима говорим да сам у души више Рус него Србин. А они се смеју и кажу: ’Ево опет приказују твоје Русе на телевизији’. Моје Русе! Како сам срећан што сам данас срео праве Русе! Сећам се како су нам некада преко размене долазиле младе руске учитељице и ми смо са њима певали руске песме. Још увек их се сећам. Оне увек одзвањају у мојој свести“, прича Мићо и тихо певуши нешто неразумљиво, широко се осмехујући. Слушам га док једем штрудлу са маком и размишљам о томе како је Београд необичан град, и како у њему увек сретнеш онога ко ти баш тада треба.

„А како ће мене Руси звати?“, упита Мићо. „Које руско име личи на моје?“

„Вероватно Миша“, одговорисмо му.

„Миша! То ћу и да променим у пасошу. Бићу Миша Миладиновић. Хоћу да умрем са руским именом. Додуше, још сам млад, иако имам 60 година“.

Илустрације: Алина Јаблочкина

Сликали смо се са младим Мићом Миладиновићем за успомену. Тог првог јануара се опростисмо са њим у хостелу у 8 сати ујутро, а затим прошетасмо по скоро пустом центру јутарњег Београда и по Дунавском кеју. Он, додуше, уопште није био пуст. Људи су већ били изашли на јутарње трчање или да прошетају кућне љубимце. Било је веома топло, можда од сунца које је сијало као да је пролеће, или од тога што нам је у сећању још увек било лице човека кога смо први пут видели, а који нас је дочекао као своје старе пријатеље... Драги Мићо Миладиновићу, у Русији си увек добродошао!

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“