„Ја нисам странац у Србији”: Зашто је један Рус полудео за Србијом

Зашто Београд? Па, не знам!

Шта зна један обичан Рус о Београду? Ништа. Туристима се показује Калемегдан, Кнез Михаилова, Сава и Дунав.

– Зар је то Београд?

– Да, наравно.

Обичан европски град. Више руски него европски. Као нека копија Вороњежа мало зачињена московским шиком. А шик се комбинује са кућерцима покривеним црепом са којих се љушти малтер. Кућерци су понекад у суседству са вилама нових српских богаташа. И људи су на улицама одевени исто као у Москви. Слушаш како причају – исто као Руси, само потпуно неразумљиво. Ђубрета има на све стране. У саобраћају је хаос. Не зна се да ли је опасније прелазити улицу на црвено или на зелено. Типичан словенски хаос...

И из ког разлога онда путовати авионом три сата из Москве у овај „Вороњеж”, и то за прилично велику суму новца?

Тако сам отприлике размишљао прве вечери боравка у Београду. Сутрадан ми се Београд већ допао. Прексутрадан сам се вратио у Москву. Други пут нисам путовао, него сам се враћао у Београд. Главни град Србије не може се доживети у фрагментима. На пример: погледајте, ово је Ајфелова кула. Или: ово је Сена, додуше прљава, али зато имамо Лувр; Французи су прождрљиви и једу жабе, али је Француска предивна.

Дунав је у Београду боје блата, Сава је још прљавија. Списак недостатака је огроман. Списак добрих страна – банално кратак. Али зато ако узмемо Дунав и Саву, Калемегдан и Кнез Михаилову, додамо им Врачар и Дорћол, зачинимо Авалом... Па још залијемо ракијом, уз ћевапе и чаробне звуке српског говора... Да и не помињем Београђанке! Онда ћемо добити прави Београд.

Зашто Београд? Зашто не Париз, Рим или Венеција? Питао сам пријатеља Србина:

– Зоране, зашто БГД?

Он пар тренутака размисли, па климну главом и рече:

– Знаш, Београд има душу…

Е, о томе ћемо детаљније.

„Рус и Србин – разумемо једни друге”

Српски. Веома леп језик! Сличан руском језику, али и различит од њега, потпуно другачији. Оно што је на руском „друг” на српском је „пријатељ”, а кад се реч „друг” преведе на руски, испадне оно што ми зовемо „приятель”. Друг Стаљин, друг Тито... Немојте се заносити ако вам се Србин обрати речју „друже”. Можда је то иронија, можда и злурада иронија. Србин увек може да разуме Руса, ако пожели. И обрнуто. А та жеља у 99% случајева постоји. Ево једне класичне ситуације. На пијаци сам питао на лошем енглеском колико кошта шљива (Боже, како је то било давно, кад сам тамо говорио енглески!). Продавац на још лошијем енглеском покуша да одговори. Приђе неко са стране и упита:

– Рус?

– Да.

– Зашто енглески, бре? Руси и Срби увек разумеју једни друге!

И стварно, разумели смо један другога. Не знам како, али Срби увек одмах препознају Руса.

Шљива. Оно најважније. Прави Србин мери шљиву литрима, а не килограмима, јер је ракија главно алкохолно пиће у Србији. Најбоља ракија се прави од шљиве. Шљивовица је лек од свих болести, телесних и душевних. Сасвим је уобичајено да се београдско јутро почне од шоље домаће кафе, чаше хладне воде и чашице шљивовице. И цигарета, наравно. „Пушити у Србији значи дисати” – тако пише у једном туристичком водичу по Источној Европи у издању Lonely Planet.

На свету не постоји ништа лепше од београдског јутра

Јутро у граду увек почиње рано. Пекаре се отварају у шест. Иначе, пекара има много, на сваком кораку. Срби се разумеју у печење хлеба, и једу хлеб у огромним количинама: „Србин си ако твоја мајка сече хлеб на комаде широке пет сантиметара”. У пекаре се доставља само тесто, а не готов хлеб. Хлеб се пече на лицу места. Какав мирис! Хрскава корица, а средина бела као снег! Од 6:30 су већ редови испред најбољих пекара.

У седам се отварају кафићи. То су места за кафу, воду, ракију и цигарету! И још свеже новине, а може и неки колач или пециво.

Кафа је обавезан атрибут српске свакодневнице. Без кафе нема живота. То може бити еспресо, кафа с млеком, капућино, али „црна” кафа је оно право. Она се кува у џезви. Може се рећи и „турска кафа”. Може, али не мора. Турци су сувише дуго владали Србијом да би се сада помињали сваки час. Неко ће рећи да кафу треба ређе пити? „То није могуће!” – одговориће вам свако. Кафа се обавезно служи у шољи, на тацни. Готово увек уз њу иде бесплатна чаша хладне воде, и то се подразумева. Ако сте добили кафу у пластичној чаши за једнократну употребу, и без воде, онда то значи да сте у Москви, а не у Београду.

Јутро у Београду. Можда и није јутро, можда је баш вече. Београд никада не тоне потпуно у сан. Многи кафићи и ресторани раде до последњег посетиоца. У штампаним водичима за мало глупље грађане Западне Европе специјално се објашњава да у Србији не постоји посебан дан, рецимо петак, када сви „загину” у кафани. У Србији је уобичајено да се „загине” кад год се пожели, тј. свакодневно! Срби умеју да се провеселе, и ако бисмо се такмичили у томе, могли би свима нама да дају сто бодова форе. Преко дана је кафић тихо место, али што се више ближи вече гужва је све већа. Дим на све стране, пиво и ракија теку потоцима, музика трешти: џез, рок, турбофолк, српско колце... Музика може бити која год, али готово увек је жива. Добра журка! – кажу Срби.

Па ипак, јутро је непревазиђено. Нема на свету ничега лепшег од раног београдског јутра. Нема везе које је доба године и какве су временске прилике. Кнез Михаилова као умивена, а Трг Републике празан (На Тргу Републике преко дана и увече ни игла нема где да падне), прва дневна шоља кафе и прва цигарета... Душко Радовић: „Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може сматрати да је за данас довољно постигао у животу”. Јесте ли имали среће да се пробудите у Београду? Па ето, данас сте већ доста тога постигли у свом животу!

„Каква, бре, Далмација!”

Зашто путовати у Србију, где нема ни мора, ни замака као на разгледницама, ни осталих „Биг Бенова”? Можда само послом или услед неспоразума. Мој пут у Београд почео је од Далмације. Кажу: лепо море, добри људи, једноставан језик! Није тачно да је језик једноставан, али сам почео да га учим. Испоставило се да су српски и хрватски дефакто дијалекти једног истог језика.

У Београд сам отишао да видим каква је то земља и какви су људи ти Срби. И видео сам. И земља и људи су ужасни: од првог трена су ми узели и срце и душу! Ма каква бре Далмација?!

Нисам сигуран да је мој случај баш типичан. Па ипак, после прве посете гост из иностранства или заборави Србију заувек, или престане да је доживљава као иностранство.

Већина странаца се враћа у Србију. Пријатно је рећи да су управо Руси та већина! Пре четири године је из Москве летео један авион дневно: мали А319 или А320, и то обично полупразан. Сада лете четири дневно, међу њима и прилично велики А321 и Боинг 737-800. У оба правца су крцати.

Туристичка организација Србије сумирала је резултате за 2014. годину: број туриста из Русије се повећао за трећину, али број ноћења руских туриста у хотелима је опао. Шта кажете на такву статистику? А све је просто: Руси долазе код пријатеља, а пријатељи не наплаћују нити региструју госте.

– То није могуће, ти си мој пријатељ! Какве, бре, паре? – кажу они.

Знам по себи!

Колико пута сам био у Србији? Нећу ни да бројим. Живим од Београда до Београда, иако схватам да Србија, упркос београдским графитима, уопште не личи на Русију.

Шта је најпривлачније у Србији, у Београду? Сава, Дунав, Кнез, ракија, журке? Можда. Сада, после вишекратних повратака, за мене су то свакако људи. И хармонија. Хармонија града, природе, темпа живота – полако, само полако. Не жури, увек ћеш стићи да умреш. Нађи пола сата – сат за кафу, цигарету, новине и, наравно, за пријатеље. „Ти си сад у Београду, ниси више у Москви... Полако, само полако” – то је уобичајена фраза коју чујеш у првим часовима боравка у Београду.

Руска душа после 500 дана живота у Београду

Валентин Пикуљ је написао најбољи руски роман о Србији: „Имам част”. Додуше, Србија му више служи као позадина догађаја. Сумњам да је Пикуљ уопште боравио у Београду, али је атмосферу Србије ипак дочарао крајње веродостојно. То је земља у којој сви знају све о свакоме. Земља отвореног срца – за свакога. При томе се Срби никада никоме не намећу. – Ако се некоме не допадамо ми, или Београд, то су његови проблеми, а не наши...

У Пикуљевом роману главни јунак је путовао у Париз, али је скренуо у Београд. Код мене је испало још „жешће” – ја сам стигао до Париза. Престоница света, јун и сан снова – авио-изложба у Ле Буржеу. Па још и +12 степени Целзијуса, што није типично за јун, и кише... Лепе Парижанке, већином тамнопуте. Гомиле ђубрета на улицама. Кафе-барови са микроскопским столовима. Превртање очима на наруџбину шољице шугавог еспреса са чашом калвадоса приде.

„Мој Београде, загрли ме”

Најзад! Аеродром Бове, лет Париз – Београд.

– Где је регистрација?

Млади пар на добром енглеском објашњава где је.

– Аха, видим!

Гомила лепотица – значи да је то ред за лет који мени треба. „Лоукост”, ниједно слободно место. Само два странца – већ поменути пар који говори енглески. А ја? Ја нисам странац у Србији!!! Економска класа. Сви разговарају гласно, једу. Пију алкохол у малим дозама, које нису штетне ни у великим количинама. Идемо кући!

Пре сат времена је био Бове и киша напољу. А сада: „Наш авион се приземљио на аеродрому ’Никола Тесла’. Температура је +28 степени, време сунчано”. Боже! Узвици, аплаузи – стигли смо кући: „Здраво, Србијо!!!”

Контрола пасоша – за држављане Србије, за држављане Европске уније, ма за све држављане. Нема разлике! Ионако се без наочара не може уочити разлика између српског и руског пасоша.

– Рус? Добродошли у Београд!

Такси, 15 минута, 20 евра, угао Симине и Француске. Хотел мог пријатеља Зорана.

– Како си? Чекам те... Кафа, ракија, још нешто?

Каква, бре, ракија! Треба ми београдски ваздух. Пешице по Кнез Михаиловој, Калемегдану... Кафа, кажеш? Хм, обавезно...

20 појава које Русима падају у очи када дођу у Србију

Грозничави Париз са његовим кишама, буком и равнодушношћу остаде у другом животу. Вече на Калемегдану, омиљеном „видиковцу” свих Београђана. Све пуно народа, као на Монмартру. Али све је овде другачије, све је некако „домаће”. Један пије пиво, други свира гитару. Свуда унаоколо музика српског језика. И олуја над Дунавом и Савом. Тако у Београду често бива: киша пљушти, а сто метара даље сунце сија.

Не, по сто пута је био у праву Пикуљев јунак што уопште није ни отишао у Париз. Отићи у Париз уместо у Београд? Апсурд! Можда и није за оне који су навикли да верују стереотипима. Нећу да тврдим да је Београд најбољи град на свету. Свако нађе оно што му припада.

Руски текст на Lenta.Ru

Росијскаја газета. Сва права задржана.