Јакуњин: Од Срба можемо научити како остати веран своме идентитету

Руска реч: Владимире Ивановичу, сви знамо да Ви већ неколико година организујете важне догађаје у Србији. Колико само вреди организовање доношења Благодатног Огња у априлу ове године, или конференција која је организована у септембру прошле године поводом годишњице почетка Првог светског рата. И сада, ово што је јуче почело, догађај који се тиче низа кључних конференција 20. века: у Јалти, Потсдаму и Хелсинкију. Питање је следеће: зашто сте управо ту тему изабрали и зашто сте одлучили да ову конференцију одржите управо у Србији?

Владимир Јакуњин: Постоје две објективне околности. Прва је везана за организовање прошлогодишње конференције посвећене 70. годишњици победе у Другом светском рату, и са тог гледишта разматрање архитектуре безбедног света данас је природно наставак те теме. То су и Јалта, и Потсдам и Хелсинки, и зато смо ми направили одређени мост који повезује резултате Другог светског рата са савременом безбедношћу у свету. Зато смо и направили такав план. Постоји и субјективна околност, а она је везана за то што многострадална земља, бивша Југославија, данас Србија, нажалост није само наследница политике несврстаности, него је и извор непрекидних размирица и интрига на европском континенту. Отуд и повећана пажња према свему ономе што се овде дешава. Ако се гледа мало шире, то је читаво Средоземље и Балкан у целини, и због тога смо сматрали да је веома важно да се управо овде одржи конференција, јер су Срби и Руси историјски повезани народи. Ми се овде осећамо удобно. Вероватно се не може рећи да се овде баш све развија како треба, то смо сви видели, али истине ради треба рећи да без обзира на утицај који се врши на српско руководство (на које су опозициони лидери имали велике примедбе, али то су све унутрашње ствари), чињеница је да Срби нису устукнули и нису се придружили економским ограничењима која је Запад увео Русији. То је од онога што се дешавало у скорије време.

Руска реч: Колико је по вашем мишљењу перспективно одржавање конференције посвећене мекој сили? Да ли је могуће путем конференције пренети одређену поруку обичним људима, у нашем случају Србима?

Јалтa: место где је дизајниран наш свет

В.Ј.: Хајде да најпре одредимо какву ефикасност имамо у виду. Да ли је то ефикасност са гледишта уграђивања односа и грађанских организација у политичку матрицу? Мислим да нећу погрешити ако кажем да политичке елите нису много заинтересоване за некакве алтернативне инструменте када је реч о формирању политике. Мада, на сваком кораку и од сваког политичара ћете чути какво он поштовање гаји према јавном мњењу, колико је за њега важан рад са невладиним организацијама... Али све се то завршава са последњим убаченим гласачким листићем. Још Черчил је говорио да је разлика између политичара и лидера у томе што политичар размишља у категоријама временских интервала између избора, док лидер размишља о периодима читавих генерација. На жалост таквих политичара је данас, благо речено, веома мало. Ја знам само за једног или двојицу таквих.

Руска реч: Можете ли рећи ко су они?

В.Ј.: За једнога сигурно могу рећи – то је Владимир Владимирович Путин. Колико год звучало парадоксално, међу такве политичаре би се могао убројати данашњи кинески лидер, мада су тамо неке сасвим друге цивилизацијске основе. У муслиманском свету, и поред свих тешкоћа да га прихватимо, да прихватимо цивилизацијске разлике, ипак бих међу такве убројао лидере Ирана. Ја већ одавно одлазим у Иран, и због послова везаних за грађанске организације и из професионалних разлога, и једном сам имао необичан сусрет. Одвели су нас у музеј „Ризница иранског шаха“ или тако некако, не сећам се већ назива, било је то веома давно. И тамо се у стаклу чувају неки огромни смарагди и друге драгоцености. У нашој групи је било неколико одраслих људи европског изгледа. Стајали смо са једне стране и размењивали утиске, и у то време улази група ученика из неке школе, девојчице од око 13 година, и што није карактеристично за муслимански женски свет, оне приђоше и са очигледном знатижељом почеше да нас „гутају очима” и пажљиво слушају све што говоримо, и то толико нескривено да ја на крају упитах једну од њих разуме ли руски. Она одговори: „Не, ја разумем енглески“ и махну главом у правцу своје пријатељице: „Али она разуме руски“. Касније, када смо изашли из тог музеја, рекао сам мојим саговорницима да муслиманска земља у којој младе девојке могу тако слободно и опуштено да се понашају свакако има будућност, јер слободни мушкарац се рађа само од слободне жене. То је на мене оставило велики утисак. Све остало је нова измишљена реч „мејнстрим”. Нејасно је ко њега формира, али је јасно помоћу којих инструмената, и јасно је како се уништава све оно што не одговара том мејнстриму.

Руска реч: Који ће бити ваш следећи корак у Србији? Са киме ћете наставити сарадњу и са киме бисте можда желели да почнете сарадњу?

В.Ј.: Свакако ћемо наставити сарадњу са грађанским организацијама. Нашу јавну делатност подржавају и руководиоци Србије, и мислим да је то добра платформа за нешто корисно што бисмо могли учинити. Конкретно, материјал ове конференције и њен финални документ мислим да ћемо представити српском руководству као иницијативу грађанских организација,  усмерену на подстицање политичких система Европе да прихвате поруку у интересу осигурања безбедности и мирног развоја у Европи и свету. А они ће наравно сами одлучити шта ће од тога узети, а шта не.

Руска реч: Како вам изгледа Србија данас? Какве српске традиције и црте локалног менталитета Вам се допадају, или можда не допадају? Шта бисмо од Срба могли да научимо, а шта бисмо им могли прогледати кроз прсте?

В.Ј.: Ја не познајем толико добро српску традицију, мада сам већ много пута овде боравио. Срби су православни народ и у том смислу имамо доста заједничког. Веома су гостољубиви, веома отворени. Они воле добре пријатеље, спремни су са њима да лепо поседе, попију и поразговарају о свему и свачему. То су искрени и свакако трпељиви људи. Историја тог народа је везана за превазилажење невероватних тешкоћа, и у том смислу смо такође веома слични. Штавише, мислим да српски народ у најновијој историји демонстрира толику верност својим цивилизацијским цртама и своме идентитету, да мислим да бисмо у том погледу и ми имали шта од њих да научимо. Мада је данас западни утицај на Србе исто толико јак као и на Русе.

Што се тиче данашње ситуације она је веома тешка. Замислите живи организам коме је један део одсечен, а он сам наставља да живи. И чак не добија посебну лекарску помоћ. Сваки пут пролазећи кроз Београд осећам горчину када видим разрушене зграде које су остављене као успомена на бомбардовање Југославије. Због тога је и политички спектар овде прилично сложен. Практично нема опозиционих партија које нису проруски настројене. Све су оне на први поглед пријатељски настројене, али међусобно, нажалост, не желе да се друже. Чини ми се да је сада дошло време када се треба уздићи изнад некаквих личних увреда и разлика и ујединити се око централне идеје, а то је идеја препорода Србије.

Руска реч: Мислите ли на нас Русе, или на Србе?

В.Ј.: Мислим пре свега на Србе. Питали сте ме о Србима. А што се нас, Руса, тиче, најважније је да им не сметамо у томе.

Руска реч: Каква је ваша прогноза, шта ће бити на крају са Србијом?

В.Ј.: Ја избегавам прогнозе, нарочито у сусрету са новинарима, зато што за сваку реч после треба да се сто пута више оправдавам. Ја имам представу шта се може догађати, и то није неки много повољан сценарио, али сам потпуно убеђен да ће се овај народ као део православне цивилизације у сваком случају одржати. Све је преживео па ће преживети и оно што долази, и што се већ много пута догађало у историји.

„Не могу да заборавим људе који су 1999. стајали на мостовима“

Росијскаја газета. Сва права задржана.