Руска душа после 500 дана живота у Београду

EPA
„Руси имају пословицу која каже да је лако прећи преко ливаде, али није лако проћи кроз живот. Сушта истина! Она важи и за Русе које животни пут доведе у Београд. Брзо је прошло годину и по дана, колико живим овде, али сам за то време много тога видела. Да сам остала у родној Москви, можда бих тако нешто видела само на телевизији“, пише Динара Грачова, представник RBTH у Београду, у чланку „РМагазина", нашег додатка за часопис „Недељник".

Прошлогодишња васкршња звона обележила су почетак мога боравка на српској земљи, и готово одмах су се на Србију сручиле обилне кише. То моје прво београдско пролеће није нимало подсећало на познату песму Здравка Чолића о априлу у Београду. Већ после пар недеља Србију је почела да хвата паника, а потпуно одсуство сунца и непрекидни пљускови одмах су ме подсетили на Достојевског, кога Срби толико воле, и вечно питање изречено устима Раскољникова: „Да ли сам ја дрхтава твар или неко ко има право?“ У време српских киша и кошаве одушевљавају ме овдашњи људи, који стоички подносе све непогоде и стоје на бранику свог душевног мира, не дозвољавајући да природна катаклизма изазове катаклизму у души. Једнима у томе помажу породица и посао, другима кафанске песме и кафански дим, о који се, по старој руској изреци, може и секира окачити (штета што Раскољников није упознао српску кафану!).

gracovaЗа време прошлогодишњих поплава у Србији имала сам прилику да видим легендарне особине српског народа. Они могу за један трен да се уједине како би се супротставили заједничком непријатељу, а то у овом случају није био НАТО пакт, него сила природе. Застарели дренажни системи у градовима широм Србије подсетили су Србе на то да је срце једини систем који не може да застари. Празне полице у супермаркетима и колоне са хуманитарном помоћи близу места где су били смештени пострадали од поплава - то је слика која упечатљиво сведочи да „магија Београда“ нису само странице из водича кроз Београд са фотографијама Калемегдана, „Победника“ и ушћа Саве у Дунав.

Ако би било могуће направити водич кроз Београд и целу Србију, он би се звао „Људи“. Да, управо су људи највећа национална вредност ове земље, која се кроз читаву своју историју брани од нападача, хришћански потурајући други образ. Наравно, јужњачки темперамент понекад изазове „преоптерећење“ или „пад система“. На пример, када је требало спасавати Шабац, уместо 500 људи дошло је неколико хиљада, и није за све било посла. Или, рецимо, центри за збрињавање људи из Обреновца и других градова били су препуни хране, одела и средстава за хигијену, а из једног центра (узгред, то је била касарна) телефонирали су ми да се жале како 24 часа ништа нису јели ни пили. Међутим, у целини гледано, владао је неописиви дух народног јединства у заједничкој невољи. Он је на нас Русе оставио дубок утисак. Тако дубок, да су многи моји пријатељи из Русије седали у авион и долазили у Београд са џаковима хуманитарне помоћи.

Од јесени, центар Београда испред председничке палате краси Споменик Николају II. Београђани су добили могућност да се врате старој доброј навици, тј. да опет заказују сусрет „код руског цара“, само што сада није у питању ресторан, него руски император „главом и брадом“. Споменик цару-мученику дело је руских вајара. Он гледа у председнички двор, Градску и Народну скупштину, и стоји на земљи коју је Александар Карађорђевић поклонио руском народу. Није у питању само споменик. Читав простор око њега је уређен, травњаци су веома лепи, тако да Београђани свих узраста сада у друштву руског цара могу да поједу пљескавицу са оближњег роштиља. И наравно, уз обавезан „селфи “ са оним ко се одважно заузео за Србе и тако ушао у Први светски рат.

Цела прошлогодишња јесен протекла је у духу Русије. И наш председник се придружио војној паради, на којој су летели моји омиљени „Стрижи“. Њихов руски звук на српском небу био је неочекивани празник не само за мене него и за моје српске пријатеље. Један од њих је рекао: „Парада која је одржана у мојој земљи први пут после тридесет година није толико важна због приказане технике, колико због тога што је наш народ најзад дочекао да звук авиона не најављује бомбардовање, него празник.“

Затим су у Београду одржане премијере нових руских филмова, а отворени су и неки ресторани са руским називима и руским менијем. На пример, сасвим случајно смо близу Улице кнеза Михаила открили „књижевни кафић“ који носи назив нашег пројекта - „Руска реч“. Испоставило се да су власници невероватно занимљиви људи. То је српска породица која много воли руску књижевност. Додуше, кафић је затим изненада затворен, али ипак постоји нада да ће бити отворен на неком другом месту.

Чудно је то како се на тако малу земљу сручило све што је могло да се сручи! Данас, после векова борбе против Турака, после светских и грађанских ратова, после незамисливих бомбардовања НАТО пакта, грађани Србије у ствари желе само једно - да мирно живе у својој земљи. Међутим, тек што су прошле године некако изашли на крај са поплавама, одмах их је снашла нова невоља - избеглице са Блиског истока. Вероватно није лако бити свестан да је отаџбина постала нека врста „европског карантина“ и да су паркови у центру града претворени у сметлиште.

Па ипак, нико од мојих српских пријатеља и познаника није изговорио ниједну оштрију реч на рачун оних који су сада постали главна атракција светских медија. Свако покушава да их разуме, да замисли себе на њиховом месту. У доба када се на све стране гаји култ егоизма, то је заиста невероватна људска особина.

Србији сигурно није лако у овом периоду после распада некадашње Југославије. То се јасно сагледава после 500 дана живота у овој земљи, мада се назире и у кратким посетама, попут оних у које сам много пута долазила током протеклих десетак година, колико се бaвим овим подручјем. Међутим, још више пада у очи највећа вредност коју има Србија, а коју још једном морам да истакнем. То су људи, без којих Србија не би била то што јесте.

Динара Грачова је представник RBTHу Београду, новинарка.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“