„Надам се да ћемо пети фестивал одржати у Београду”

Ми смо у више наврата писали о успешном руском кинематографском пројекту који носи назив Дани руског дечијег филма у Србији „Бајке нашег детињства”. Преносимо разговор са Филипом Кудрјашовом, директором ове манифестације, шефом компаније „Вифсаида” (интернет-портал „Вифсаида”, Социјални пројекти) и чланом Савеза филмских радника Русије. У интервјуу за портал Senica.ruон резимира резултате свог трогодишњег рада у Србији и говори о перспективама, насушним проблемима и лепим тренуцима овог фестивала.

Да ли сте за ове три године успели много тога да урадите? Осећате ли да сте нешто постигли?

Филип Кудрјашов:Сваки нови дечији филмски фестивал у Србији за нас је велико искуство. Изванредно искуство!Добро је прошле године рекао градоначелник Крушевца, када смо били код њега на пријему поводом одржавања фестивала: „За нас је важно да покажемо како умемо да сарађујемо са другим земљама”.Организујући културне манифестације град демонстрира своје организационе могућности, умеће и могућност за даљу сарадњу, укључујући и пословну.То је веома важно.Ја лично доживљавам Крушевац као најбољи град за организовање манифестација. У Крушевцу смо одржали друге по реду „Дане руског дечијег филма” и Православни филмски фестивал.

Свој први фестивал сте одржали у Ваљеву, други у Крушевцу, а сада у Нишу.Планирате ли да следећи фестивал одржите на београдској сцени?

За детињство са руским цртаним филмовима

У Ваљеву је завршен фестивал на коме су српска деца, навикнута искључиво на америчке и јапанске цртане филмове, први пут заронила у нови и потпуно другачији свет руске анимиране кинематографије, за коју кажу да је „најбоља и најпозитивнија на свету“.

Ф. К.:Ми постепено напредујемо. Почели смо од мањих градова и крећемо се у правцу великих мегаполиса.Ако следећи, четврти по реду фестивал буде одржан, то ће бити у Новом Саду.А пети ћемо, надам се, одржати у Београду.Морамо све време да говоримо „ако”, јер нажалост, немамо стабилне изворе финансирања и зато не знамо хоће ли убудуће бити могућности за организовање фестивала.Што се тиче руског финансирања, ситуација је таква да руским функционерима засада вероватно не треба ништа друго осим „поена”.Држава не наручује никакве садржаје везане за Србију.Па чак и ако се појави таква потреба, бојим се да ће у Србију потећи велика бујица филмског и „културног” „смећа”, које се нажалост производи у нашој земљи.На пример, Русија треба да подржава Крим, и тамо су појурили људи који никада раније нису били на Криму, који никада нису радили ни на каквим пројектима у том региону, и који ништа о њему не знају.Али појурили су јер су осетили новац.Страх ме је да се тако нешто не догоди и са Србијом.Срби су засада пуни топлине према Русији. Долазе руски извођачи, Срби посећују њихове наступе...А са смећем које може нагрнути појавиће се и оно што може одвратити Србију од Русије.То је мач са две оштрице. Са једне стране треба ширити културне  везе, а са друге, то треба чинити веома пажљиво.Наше структуре, као ни остали актери, не покушавају да се ослоне на искуство људи који већ годинама раде овде у Србији.

Русија треба да обрати пажњу на своје ентузијасте, који су успели да покрену тако занимљив и перспективан пројекат у Србији.

Ф. К.: Сада постоји могућност да преко амбасаде Србије у Русији и Руског дома у Београду писменим путем тражимо од Министарства културе РФ подршку и финансирање наредног фестивала.Иначе, могућности су нам веома ограничене, јер не радимо у сфери услуга и зато није једноставно издвојити средства за нас.Сваки пут морамо победити на конкурсу. Морамо се изборити да наша делатност буде предвиђена буџетом. То је у овом тренутку наш задатак.Када се заврши фестивал ми добијамо писма захвалности од градских власти, медији објављују похвалне чланке о нама. Све то доказује да је ово што радимо потребно.Ми се у нашем послу трудимо да се не обрукамо.Све што радимо предвиђено је уговором који имамо са Министарством културе.Поред тога се трудимо да проширимо наш рад и предузимамо акције које нам нико не плаћа.Ове године имамо два додатна града – Алексинац и Прокупље.Њих нема у уговору, али ми знамо да то треба радити, и зато радимо.Ништа се неће постићи докле год на терену не буду људи који схватају да треба радити и оно што се не плаћа.Човек мора да има и неку своју идеологију.

Да ли млади српски гледаоци позитивно реагују на ваше пројекције?

Ф. К:Наравно! Замислите само велику салу, приказује се дугометражни филм...Онај коме није занимљиво у сваком тренутку може да оде готово непримећен.Али ми видимо да деца не напуштају салу до краја филма.Млади српски гледаоци са огромним интересовањем гледају руске филмове и уживљавају се у њих. Ти филмови наилазе на њихово разумевање.Наши партнери из Руске хуманитарне мисије довезли су са Косова око две стотине дечака и девојчица различитих узраста.Када су млади гледаоци излазили из сале, разговарали су о ономе што су видели, а не о нечему другом.Ја мислим да ми не можемо преокренути ничију свест. Једино непрекидно присуство Руса у Србији и организовање квалитетних акција, и што је најважније – у регионалним градовима, може бити гаранција да ће Русија још дуго бити на Балкану!

Оригинални текст интервјуа читајте на порталу senica.ru

Росијскаја газета. Сва права задржана.