Револуционарни љубавни троугао: Лењин – Крупска – Арманд

Нема сумње да оснивач СССР-а Владимир Лењин није био сентименталан. Целог живота је имао конфликте чак и са најближим пријатељима ако су имали различита политичка схватања. Док је био на власти без двоумљења је потписивао наредбе о стрељању. Један од ретких случајева када је енергични политичар јавно испољио слабост догодио се 12. октобра 1920. године када је сахрањена Инеса Арманд, његова сарадница, пријатељица и, према многим претпоставкама, љубавница.

„Док смо ишли за њеним ковчегом Лењин је изгледао врло лоше. Ходао је затворених очију и чинило се да ће сваког тренутка пасти“, сећа се револуционарка Александра Колонтај. Инеса је неколико недеља раније изненада умрла од колере у Наљчику (1.429 км јужно од Москве). За Лењина је то био страшан ударац. „Бојим се да ће Инесина смрт дотући Волођу“, писала је његова жена Надежда Крупска. „Он плаче и гледа у једну тачку“.

Прва дама револуције: Како је живела и борила се Надежда Крупска?

Лепа и шармантна

Францускиња Инеса Арманд је дошла у Москву после очеве смрти, када је имала 15 година. Васпитале су је бака и тетка. До 35 године се два пута удала. Други муж, Владимир Арманд, „заразио“ ју је револуционарним идејама. Инеса је 1904. године ступила у Руску социјал-демократску радничку партију. Због учешћа у револуцији 1905. године послата је у прогонство на север Русије, одакле је 1908. године побегла у Швајцарску.

Инеса Арманд, 1895. Илустрација: ТАСС

У тренутку када јој је други муж умро од туберкулозе Армандова је остала самохрана мајка са петоро деце, али је наставила са револуционарном делатношћу. Била је у контакту са француским социјалистима, преводила је револуционарну литературу и стекла научни степен лиценцијата економских наука.

„Колеге“ бољшевици су са топлином помињале Инесу Арманд. „Најважније црте њеног карактера биле су равнодушност према материјалним условима живота, пажљив однос према друговима и спремност да са њима подели последњи комадић хлеба“, пише о њој револуционарка Људмила Стаљ. Многи су писали о томе колико је волела живот и о радости којом је зрачила. Посебно су истицали њену лепоту и шарм.

Познанство са идолом

Судбоносни сусрет Инесе Арманд са руководиоцем фракције бољшевика Владимиром Лењином догодио се 1909. године. Она је својевремено управо под утицајем његове књиге постала социјалиста. Њих двоје су неколико година живели и радили у Паризу, тако да су многи савременици претпостављали да је њихов однос нешто више од обичног пријатељства. „Лењин није спуштао свој монголски поглед са те малене Францускиње“, писао је француски социјалиста Шарл Рапопор. У писмима јој се Лењин обраћа речима „драга моја“, и пише јој са пуно брижности и нежности.

Инеса Арманд, 1909. Илустрација: ТАСС

„Готово сва делатност овде у Паризу била је хиљадама нити везана за мисли о теби“, написаће Арманд неколико година касније (1913). У писму се јасно види да је револуционарка била искрено заљубљена у свога саборца и учитеља: „Ја сам толико волела да те слушам, али и да те гледам док си говорио. Прво, твоје лице тада оживи, и друго, било је згодно да те гледам јер ти у тим тренуцима ниси то примећивао...“

Владимир Лењин. Илустрација: ZUMA Press/Global Look Press

Улога Крупске

У тренутку када се срео са Инесом Арманд Лењин је већ 11 година био ожењен Надеждом Крупском. Она је била загрижена револуционарка и његова помоћница, али и верна супруга. Упркос супарништву због односа према вођи револуције две жене су успоставиле пријатељски однос. Крупска је писала: „Атмосфера је постајала пријатнија и веселија када је долазила Инеса“. Са друге стране, Арманд је са љубављу говорила о Крупској: „Ја сам њу заволела готово од првог сусрета. Она има неку посебну, чаробну мекоћу и нежност према друговима“.

Лав Данилкин, аутор недавно написане Лењинове биографије, подсећа да не постоје документована сведочанства о интимној вези између Владимира Лењина и Инесе Арманд (ако се не рачунају сећања савременика). Он, међутим, претпоставља да су се односи између Лењина, Армандове и Крупске могли развијати у складу са новим социјалистичким моралом који је описао Чернишевски у роману „Шта да се ради?“: „У суштини је дозвољено све, али све што се заснива на узајамном поштовању“. Управо због тога, сматра Данилкин, и Крупска и Арманд су могле да одбаце љубомору јер су биле истомишљенице које се међусобно поштују.

Надежда Крупска. Илустрација: РИА Новости

Тужан крај

Односи између Лењина и Инесе Арманд нису дуго трајали. На крају је револуционар одлучио да сачува верност жени са којом је живео много година. У писму 1913. године Инеса је са муком писала: „Растали смо се, растали смо се, драги, ти и ја!“, али је ипак прихватила Лењинову одлуку.

Лењин и Крупска. Илустрација: Mary Evans Pictrure Library/Global Look Press

„Другарица Инеса“ је до краја живота била верна и Лењину и револуцији. И поред француског држављанства са којим је могла лепо да живи у Европи, са Лењином и Крупском се преселила у Русију 1917. године. Учествовала је у Октобарској револуцији и радила за младу Совјетску републику, живећи, како истиче Лав Данилкин, у хладном стану у веома тешким условима. Инеса је имала само 46 година када је отпутовала на југ из здравствених разлога, и по иронији судбине управо се тамо заразила колером и умрла.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!