Софија Мришук: „Путин ми је рекао: Пајехали!”

– Почела сам пре 20 година са Милошевићем. Он је имао свог преводиоца, али су понекад позивали и мене. Занимљиво је да ја ниједном нисам стигла на време. Много зависи од тога какав је човек политичар за кога преводите. Милошевић је дочекивао госте у Белом двору. То је затворена резиденција, таксијем се тамо не може лако доћи, тако да су мене тражили и возили на одредиште. Он је увек питао ко ће преводити и углавном је имао разумевања за кашњење. Увек је говорио: „Аха, нашли су вас!” Једном је испала смешна ситуација. Он је тада био у парламенту, где је имао сусрет са Николајем Ришковом. У једним новинама је објављена фотографија где њих двојица разговарају, а моја столица поред њих је празна, а у другим смо све троје на фотографији, јер сам ја већ стигла.

Слободан Милошевић је био веома „лак” за превођење. Он је прецизно и разговетно формулисао мисли јасним и једноставним језиком. То је карактеристично и за Путина. Са таквим политичарима је лако радити када је превод у питању. И обрнуто, увек је тешко преводити када политичар прича разводњено, тј. када говори да ништа не каже и када се удаљава од теме. Милошевић је разумео руски и контролисао је да ли је све тачно преведено. Интересовао се за организацију сусрета и учествовао у њиховој припреми, не чекајући све „на готово”. Био је пажљив човек. Увек се захваљивао за обављен посао. Радили смо за време бомбардовања. Тада је долазило веома много руских делегација, и Београд је увек управо у време њихових посета посебно интезивно бомбардован.

Технички напредак отежава посао

– Раније, када није било мобилних телефона, било је лакше организовати свој радни дан. Подразумева се да су ме нашли кад год сам им требала, па сам понекад морала да одложим неке планиране сусрете или, рецимо, одлазак у позориште. Али сада могу да ме нађу и на пијацу, и у аутобусу, и ноћу. На пример, ако неко без преводиоца креће у Казахстан, где је временска разлика 5 часова, мене буде усред ноћи и моле да нешто хитно преведем. Одем с посла у петак у 15:30 и не планирам да било шта радим увече... Међутим, ретко се дешава да ништа није хитно. Због тога сам увек спремна за евентуалне хитне позиве. Бивши председник Томислав Николић је путовао у Јереван на стогодишњицу турског геноцида над Јерменима. Тамо су били предвиђени преводиоци за енглески и француски, јер је било планирано да дође Франсоа Оланд. А онда се изненада сазнало да долази и Путин. Телефонирали су ми и рекли: „Спремај се, авион полеће у два сата, хитно путујеш у Јереван. И отпутовала сам.

Илустрација: Лична архива

„Виђам Путина свака три месеца”

– Први пут сам видела Путина пре 12 година на Паради у част 60-годишњице Победе. Наш премијер је ишао тамо, а ја сам преводила њихов кратки сусрет. Тамо су били Буш Млађи и Кофи Анан. То је био редак случај, јер ја углавном преводим када долазе у посету политичари земаља бившег Совјетског Савеза. Затим је кренуло са сусретима, јер су наши чешће одлазили тамо, а Путин је долазио овамо, тако да сам била на првој страни у новинама када је Путин посетио Маракану. То су биле некакве спортске новине. Шалили смо се на рачун тога што сам ја превела толико озбиљних разговора, а изашла сам у спортским новинама.

Илустрација: Лична архива

Наши политичари често путују у Русију, сигурно бар једном у три месеца. Ја присуствујем њиховим сусретима са Путином.

Путин је доста смирен. Одаје утисак човека који одлично схвата све што се дешава и коме је у глави све потпуно јасно и на свом месту. Увек се здрави и захваљује. Једном нам служба протокола у Кремљу није објаснила куда ће кренути политичари после сусрета и треба ли их пратити. Пошла сам за њима. Путин је ушао у лифт, а ја сам стала испред врата не знајући треба ли и ја да уђем, јер може бити проблема са обезбеђењем. Путин је приметио да оклевам и позвао ме: „Хајде, уђите брже! Пајехали!” Он је, наравно, шармантан!

Илустрација: Лична архива

Узгред, многе Српкиње би се радо удале за њега, чак и оне које су већ удате. Па и многе Рускиње би исто то хтеле. Међутим, све дипломате се веома рано жене и долазе у службу већ ожењени. Осим тога, за овај посао је потребна велика концентрација, тако да ми и немамо нимало времена и могућности за некакве планове за лични живот са политичаром.

Илустрација: Лична архива

„Преводилац треба да буде неприметан!”

– Када сам тек почела да радим одмах су ми наведени сви захтеви везани за облачење. Мушкарци носе црно одело, тако да је мушким преводиоцима лако – само обуку црно одело и не примећују се у групи исто тако обучених политичара. Женама је теже: морају да носе црну или тамносиву сукњу средње дужине, и обавезно сако. Али ми смо жене! Желимо да будемо лепе и младе! Због тога ја у орману поред црних комплета имам и љубичасте ствари, и летњу гардеробу у беж нијансама. Хулахопке су обавезне у свако доба године, чак и на врућини од +40 степени. Ципеле морају бити са затвореним прстима. Сандале нису дозвољене. Са годинама и стеченим искуством ја сам ипак почела да бирам удобнију обућу, са малим штиклама, јер радим са мушкарцима и морам да их стигнем, да се пробијам кроз обезбеђење и гомилу новинара, и горе-доле по степеницама. У тим ситуацијама ми штикле само сметају.

Илустрација: Лична архива

„Преводилац који каже да воли конференције за новинаре највероватније лаже”

– Конференције за новинаре захтевају максималну концентрацију. Тамо се све говори у микрофон, велика је вероватноћа да преводилац погреши, да не чује шта је речено, јер је много буке, а питања се понекад постављају веома брзо. У сусрету политичара је једноставније. Чак и председника без снебивања могу да замолим да ми понови оно што нисам чула или схватила, да не измишљам ништа. Међутим, на конференцији за новинаре се све снима, тако да преводилац не би требало да скреће пажњу на себе. Обично не знам где да ставим торбицу, у којој носим све што ми од јутра до вечери може затребати. Та торбица стално пада, или микрофон пада, или случајно закачим микрофон, а он је осетљив и веома гласно пишти. Био је, рецимо, овакав случај: Дачић и ја смо били код Медведева, а затим је била конференција за новинаре. Дачић је дуго причао, а ја сам једну реченицу нечитко записала тако да је нисам могла прочитати и нисам је ни превела. Ту сам стала, рачунајући да је Дачић искусан и разуме руски, па сам очекивала да ће наставити у стилу „као што сам већ рекао” и поновити ту фразу да је преведем. Међутим, Дачић се обратио Медведеву на руском и рекао: „Ето, она моју последњу фразу није превела, а ја сам хтео рећи да је наше пријатељство и тако даље! Уосталом, ти већ знаш, Дмитриј, какви су преводиоци. С њима је увек неки проблем!” А Медведев каже: „Да, да, али заборавио си још и протоколарце! Са њима су још већи проблеми!”

Ето, такве необичне ситуације се дешавају. То је још случај када политичар има смисла за хумор и није тежак за сарадњу. Наравно, преводилац са мање искуства би после те конференције за новинаре од срамоте дао отказ, али то не треба доживљавати тако. То је само хумор и збијање шала.

Илустрација: Лична архива

„Преводилачке муке”

– Ми се припремамо за сусрете, сазнајемо којој теми ће бити посвећени, који министри ће присуствовати, који изрази могу затребати. Полазећи од свог искуства ја унапред претпостављам каквих питања може бити. Важно је чије речи преводиш и коме их преводиш. На пример, ја преводим представника Србије на руски, а са друге стране може бити преводилац који преводи на српски. Ако њега нема, онда ја сама преводим све. То није проблем ако политичар тачно зна шта жели да каже. Међутим, ако почне да разводњава... Такав је био Коштуница. Ту треба записивати сва одступања од главне теме, да не дође до забуне и да се нешто не заборави. Веома је важан лични однос политичара према преводиоцу као према сараднику. Има оних који нас третирају као уређаје који се укључе и искључе када је потребно. Са таквима је, наравно, теже.

Илустрација: Лична архива

И политичари су људи

​– Понекад у сусретима политичари разговарају о неким приватним стварима. На пример, Лукашенко је у мом присуству причао како је копао кромпир и сада га боли колено. Лавров може да исприча нешто о својој породици. Узгред, он и ја запалимо заједно на паузама између сусрета. Шојгу воли да прича о своме оцу и републици Туви, своме завичају. Ја 20 година преводим Шојгуа. Једном је у посету дошла Валентина Матвијенко и много се прехладила. Дачић јој је понудио да попије „Горки лист”. Она је дуго одбијала, али је прихватила да проба када јој је Дачић рекао да то пиће воли његов пријатељ Шојгу и да му он увек однесе неколико флаша на поклон. Све зависи од тога како ко живи изван политике. Тома Николић увек свима прича о својој ракији и својим унуцима. Понекад нам неко нешто поклони. У Белорусији су нам поклонили огромног керамичког бивола, а у Казахстану традиционалне украсе са орнаментима.

Илустрација: Лична архива

Усавршавање је основа успеха

– Ко хоће да постане добар преводилац мора постепено да се усавршава у свим врстама превођења – у симултаном, писменом, усменом, консекутивном, пред микрофоном и у кабини. Стално треба учити, бити јак, не бојати се политичара, контролисати своје узбуђење и стицати искуство. Тако се стиже до успеха!

Да ли је превођење посао из љубави или наука?

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!