Да ли Срби и Руси увек разумеју једни друге?

Присуство Русије у Србији још никада (ако се гледа период после 1917. године) није било толико интензивно.

Присуство Русије у Србији још никада (ако се гледа период после 1917. године) није било толико интензивно.

Reuters
„Срби и Руси су браћа” – тако говоре многи људи и у Србији и у Русији. Али чак и у односима међу браћом није увек све идеално. Српско-руски бизнис, српско-руско пријатељство и српско-руски бракови могу бити веома успешни, али има и много негативних примера. Шта је то што нас зближава, а шта смета нашим односима у разним сферама? Чланак је објављен 22. јуна у нашем штампаном издању „Р Магазин“ који излази као додатак „Недељника“.

О томе се дискутовало у школи страних језика „Разговор” (Москва) у сусрету „Балканског клуба за актуелне дискусије” одржаном крајем априла. У дискусији под називом „Како Срби и Руси (не) разумеју једни друге” учествовали су Никита Бондарев, историчар-балканолог и независни политиколог, Вјачеслав Чарски, заменик главног уредника мултијезичког пројекта „Russia Beyond The Headlines“ и аутор популарних уџбеника и приручника српског језика, и др Георгиј Енгељгарт, научни сарадник Одељења за савремену историју Централне и Југоисточне Европе Института за славистику Руске академије наука. У разговору о односима Срба и Руса учествовали су и магистранд међународних односа Татјана Зирјанова и магистранд међународне економије и професионални музичар, познавалац и поштовалац Србије и региона Александар Дмитријенко.

Када су Срби и Руси „открили” једни друге?

Савремена историја односа Руса и Срба почела је после распада Југославије. Пре тога су били Совјети и Југословени, и Југословени су са висине гледали Совјете, сматра Георгиј Енгељгарт. У СССР-у су сви знали да се у Југославији производи добар намештај и добра обућа, али није се много знало о култури народа који тамо живе.

Срби и Руси су током 1990-их постепено почели да откривају једни друге. „Оно што се сада нама може чинити да је потпуно природно, на пример проруско расположење у српском друштву, није се одмах појавило током 1990-их”, каже Енгељгарт.

Друго „узајамно откривање” Срба и Руса наставило се и током 2000-их. Томе је између осталог допринела и чињеница да Русија није признала независност Косова. Одређену улогу је одиграо и раст популарности руског председника Владимира Путина, који је за многе Србе готово култна личност. Односи су почели активније да се развијају и на нижем нивоу, тј. међу обичним људима. На пример, почели су да се друже навијачи београдских и московских клубова (а то су десетине хиљада људи). Поред тога, подсећа Георгиј Енгељгарт, животни стандард грађана Русије био је веома низак током 1990-их, а током 2000-их се њихова финансијска ситуација побољшала, тако да су могли себи приуштити одмор на мору, између осталог и у СРЈ.

Нажалост, у тим процесима упознавања настали су и негативни стереотипи и појавила се љутња са обе стране. На пример, Енгељгарт каже да су многи Срби љути на Русију што није помогла Србији током 1990-их. Та љутња се заснива на убеђењу да је Русија као старији брат била дужна да помогне без обзира на све.

„Народ је после бомбардовања 1999. био шокиран чињеницом да је тако нешто уопште могуће. Они су хтели да верују да ипак постоји неко чаробно средство за одбрану (узгред, у ту њихову машту о чаробном средству се уклапа и однос Срба према руским ракетама С-300), да постоји снажна Русија. Делимична компензација је био марш на Приштину, али је он имао контраефекат. Руси нису заузели значајнији део Косова, а затим су се потпуно повукли, чиме су изазвали велико разочарање. Срби су, разумљиво, желели нешто више. И данас они желе далеко веће учешће Руса у судбини Србије”, каже Енгељгарт.

И поједини Руси имају примедбе на „браћу”. По Енгељгартовим речима, он редовно има прилику да чује како руски политичари, војна лица и експерти понекад критикују Србе због мултивекторске спољне политике и због великог утицаја САД, Европске уније и НАТО-а на Србију, не узимајући у обзир читав комплекс околности у којима се налази Србија последњих неколико деценија.

Никита Бондарев такође истиче непријатну тенденцију. Руски политичари су, наиме, склони да пројектују руске реалије на догађаје у Србији (на пример, поистовећују протесте у Србији са протестима у Русији, иако њихова позадина, по мишљењу руског политиколога, није иста). Такво посматрање Србије кроз руску призму не доноси ништа друго осим неспоразума.

Па ипак, и поред неких проблема и љутњи, односи између Србије и Русије на политичком нивоу одавно нису били тако добри као сада. По свему судећи, лидери наших двеју држава су у добрим односима. Присуство Русије у Србији још никада (ако се гледа период после 1917. године) није било толико интензивно, како у економској сфери, тако и у медијском пољу.

Српско-руски бизнис: зашто се често све заврши неуспехом?

Руски бизнисмени (и не само бизнисмени) понекад су у недоумици: „Ми смо постигли договор са Србима о заједничком бизнису, али на крају се све то изјаловило. Они су толико тога обећали, али се све завршило на тим разговорима”. Такве ситуације су честе. Узрок се крије у различитом темпераменту, сматра Никита Бондарев. И руски бизнис често преноси на српски терен свој начин рада, који Србима често није разумљив.

„Ако вам Срби нешто обећају и чак се куну да ће све одрадити на најбољи могући начин, и да ће ради реализације ваших идеја стићи и до самог Вучића (јер су они „ишли са њим у исти разред”), то уопште не значи да ће тако и бити. Они вас не лажу. То је једноставно демонстрација благонаклоности према вама, и знак велике симпатије. Али та обећања не треба доживљавати озбиљно”, сматра експерт.

Са Бондаревом се слаже и Татјана Зирјанова, која је радила у српској фабрици намештаја у Ужицу. По њеним речима, она је више пута видела како се људи уз ракију и пријатељске загрљаје договарају о заједничким пројектима од којих касније није било ништа. Све је то било само испољавање искрених пријатељских осећања.

Уз све то, Зирјанова је позитивно оценила своје искуство у српској компанији. „Мени су створени одлични услови за рад. Имала сам утисак да радим у угледној европској компанији. О својим послодавцима могу да кажем све најбоље. Био је само један негативни моменат, а он је потицао управо од моје колегинице Рускиње”, прича Татјана.

Татјана Зирјанова. Илустрација:  Алина Јаблочкина Татјана Зирјанова. Илустрација: Алина Јаблочкина

По мишљењу Георгија Енгељгарта, постоји још једна препрека у развоју заједничког бизниса. То је чињеница да и Срби и Руси не разумеју да су и у Србији и у Русији формирана друштва различитог типа. Руско друштво има врло изражену црту хијерархије, док је српско друштво у већој мери егалитарно, сматра експерт.

„Због тога је Србима потпуно природно да вам кажу: ’Ти си у Москви, кажи Путину...’, или некој другој познатој и важној личности. Руси то доживљавају као шалу, а Срби то говоре потпуно искрено и углавном озбиљно. Код Срба нема тако велике дистанце између народа и оних који су на власти. На пример, уопште није необично срести неког министра у кафани. Истина, Вучић сада покушава да повећа ту дистанцу”, каже Енгељгарт.

Поред тога, руски експерт сматра да се у Србији током година кризе и безнађа формирао прилично специфичан слој људи који мисле да су Руси богати и да спавају на парама. Стиче се утисак да је за сваког Руса који дође у Србију са неким пословним плановима резервисано понеко сумњиво лице са читавом гомилом креативних идеја и жарком жељом да их реализује у процесу сарадње са руском браћом.

Имају ли Срби и Руси успеха у дружењу?

Многи Руси су мишљења да су Срби изванредни пријатељи. Они су обично пажљиви према човеку са којим се друже, умеју да одржавају контакте, искрени су и срдачни. Све у свему, лепо је и пријатно проводити време са њима. Али и ту, као и у другим сферама, није све баш тако једноставно.

Појединим Русима се може учинити да је српско гостопримство наметљиво, а неопходност готово непрекидне комуникације – са комшијама, рецимо – може бити и напорна (мада то, наравно, зависи од конкретне личности).

Александар Дмитријенко истиче незрелост једног дела српског друштва, конкретно оних који су рођени током 1980-их. По његовом мишљењу, многи млади људи у Србији су инфантилни, што отежава успостављање ближих и дубљих пријатељских односа. Александар на основу сопственог искуства тврди да су садашњи тридесетогодишњаци у Русији озбиљнији и темељитији од својих вршњака у Србији.

„Наравно, има доста Срба који са својих 30 година већ живе по моделу одраслог човека, али огроман број мојих пријатеља из Београда (а такође из Сарајева) и даље живе у том узрасту као тинејџери, каже Дмитријенко, истичући да је инфантилност одраслих људи у принципу глобална генерацијска појава, али су, по његовом мишљењу, млади у Русији у целини гледано више наклоњени зрелом начину живота.

Дмитријенко, Бондарев, Енгељгарт. Илустрација: Алина Јаблочкина Дмитријенко, Бондарев, Енгељгарт. Илустрација: Алина Јаблочкина

Никита Бондарев претпоставља да је такво понашање последица психолошке трауме из 1990-их, као и чињенице да у Србији има далеко мање могућности за афирмацију младих него, рецимо, у Русији.

Говорећи о пријатељству, Бондарев такође истиче да Срби често лакше нађу заједнички језик са представницима хришћанских народа Кавказа, него са доста хладним и некомуникативним Русима. Узрок се, по свему судећи, крије у већој блискости темперамента.

„Један мој познаник, новинар из Србије, радио је у Москви преко десет година, и за то време се највише спријатељио са двојицом Јермена. Други мој познаник из Србије радије одлази у Владикавказ и Тбилиси, јер тамо има више пријатеља него у Москви. Има много таквих случајева”, каже Бондарев.

Постоји ли права српско-руска љубав?

У руском сегменту интернета жене често и много пишу о томе како су Срби изванредни мужеви. Српско-руски парови и бракови данас нису реткост. Таквих мешовитих бракова има и у Русији и у Србији. Најчешће је Србин ожењен Рускињом. Руску дијаспору у Србији, па и на целом Балкану, углавном чине жене које су се удале у Србију или другу балканску земљу.

Руске девојке и жене су често очаране одважношћу Срба и њиховим озбиљним намерама. Српске „мушкарчине”, за разлику од мушкараца у Русији, не оклевају са просидбом, и на сваки начин наглашавају своју жељу да заснују породицу и имају децу. Рускиње нису навикле на такво опхођење, па се често без размишљања упуштају у љубавну авантуру са лепим Србином, не обраћајући пажњу на његов материјални и социјални положај и перспективе, што је савременим женама у Русији важно када бирају мужа међу сународницима. Понекад таква непромишљеност има тужне последице. Када прође први утисак долазе до изражаја проблеми. Захтеви и очекивања руских лепотица постају све већи, а српски витез постаје нервозан и љубоморан, и оптужује жену за недостатак љубави.

Наравно, има довољно примера срећних бракова. На пример, успешни су православни бракови, који се темеље на искреним односима и заједничкој вери наших народа.

Русима су необичне и српске девојке. Александра Дмитријенка је, на пример, својевремено изненадила њихова еманципованост.

„Никако нисам могао да се навикнем да Српкињу не треба пратити кући, тј. да она сама седне у трамвај и оде. Српкиње су еманципованије од Рускиња. Оне стално флертују, али за разлику од руских девојака не покушавају да направе од мушкарца некаквог ’пажа’ који стално мора да их осваја, да испуњава сваки њихов хир и још да се томе радује”, прича Александар. Он такође истиче да Срби немају устаљене стереотипе у односима. Код њих се све одвија „опуштено” и „полако”.

Све ово су само неке црте у портрету наших народа које су експерти успели да опишу у поменутом сусрету. Вероватно би и Срби могли изнети доста занимљивих запажања везаних за односе са Русима, али овај текст је написан из руског угла. О томе како из српског угла изгледа дружење, пословање и заснивање породице са Русима, односно Рускињама писаћемо у једном од наредних бројева РМагазина.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.