Седам најлуђих печурака које се у Русији једу

ПАЖЊА! „Руска реч“ упозорава: конзумирање неких од наведених врста печурака може да нашкоди здрављу.

Мухаре (Amanita muscaria)

Извор: Legion Media

Црвена мухара се традиционално сматра врло опасном и отровном печурком коју чак и загрижени гљивари често заобилазе, али без разлога, јер правилно спремљена не само да није штетна за здравље, него је и врло укусна.

У причи познатог руског писца Ивана Буњина „Косци“ спомиње се како су руски сељаци уживали у једењу мухара, док су оне међу племством биле познате као печурке које помућују свест.

Како би се мухаре јеле без бојазни од тровања, треба их прво опрати, очистити и кувати двадесет минута. Прву воду интензивне наранџасте боје у којој се налазе најопасније материје треба просути. Како би се печурке испустиле сав отров, овај поступак треба два-три пута поновити. Мухаре спремне за даљу припрему немају више специфичну црвенкасто-наранџасту боју. Треба их испрати водом још једном, посолити и на тигању испржити са ситно сецканим луком. Најукусније су када се послуже са павлаком.

Грива, зечја или жута шапица (Ramaria flava)

Извор: Legion Media

Руси је зову „оленьи рожки“ или „коралловый гриб“ (јелењи рогови или коралне гљиве). Ове необичне печурке заиста подсећају на разгранате јелење рогове или корални гребен. Нема их на целом простору Русије, а најпопуларније су у Приморском крају. У Архангелску кажу да жуте шапице треба брати у октобру, јер су тада најукусније. У то време оне добијају пуну наранџасту или црвену боју, због чега неискусни гљивари мисле да су нејестиве, док су то у ствари једне од најукуснијих јестивих гљива на свету.

Жуте шапице нарочито добро иду са кромпиром. Печурке прво опрати, па кувати пет минута у посољеној води, а затим их са луком испржити у тигању. У обарен кромпир додати пуномасно млеко и маслац и направити пире. Сервирати пире на тањир, у средини направити удубљење и ту ставити пржене печурке. У Архангелску се ово јело зове „Корпа од печурака“. Жуте шапице осим тога често се користе за маринирање, али тако припремљене имају и један недостатак, јер уколико се  дневно поједе више од две супене кашике печурака то може изазвати иритацију желуца која није опасна али је непријатна.

Смрчак (Morchella)

Извор: Legion Media

Смрчак је прва пролећна гљива. Подсећа на орах или велику сушену урму и врло је заступљена у средишњем појасу Русије. На први поглед никако се не би рекло да су јестиве, међутим у руској кухињи постоји једно јело једнако необично, као и ова гљива.

Салата „Цвет папрати“ заиста се спрема од папрати, а за њену припрему потребни су маринирани смрчак, барени кромпир, спирално увијани млади изданци папрати, млади црни лук и пињоли. Све састојке треба уситнити, и додати омиљене зачине и биљно уље.

Рани хрчак (Gyromitra esculenta)

Извор: Legion Media

Рани хрчак је наизглед сличан смрчку. Истина за разлику од свог сабрата, он је врло отрован. У Европи се рани хрчак сматра нејестивим и опасним, па се чак и продаја забрањује, а у Совјетском Савезу је важио за условно јестиву гљиву. Спрема се као и мухара, кува у неколико вода, а потом пржи и једе са кромпиром и павлаком.

Тикваста пухара (Lycoperdon perlatum)

Извор: Getty Images

„Дождевик“ (кишна кабаница) ниче у првих неколико сати после кише. У селу је још зову „дедин дуван“ пошто биљка која није убрана првих неколико дана добија смеђу боју, и ако се нагази, засипа све око себе у танком слоју тамне ситне прашине. Печурка се заправо тако размножава.

Једу се само младе беле гљиве, а спремају се врло једноставно, тако што се оперу, ољушти се кора, насеку и испрже на маслацу. Пржене печурке могу да се користе и за салату, а по изгледу подсећају на пржене морске чешљеве.

Сунчаница (Macrolepiota procera)

Извор: Legion Media

Позната још и као козарка, прстенка и срндаћ, на руском „зонтик“ (кишобран, сунцобран). Без обзира на то што неодољиво подсећа на отровну печурку апсолутно је јестива. Име је добила по великом шеширу који достиже и до 30 центиметара у пречнику. Због лоптастог облика клобука тешка је за припрему све док се он не отвори и не постане пљоснат, па је гљивари тада не губе из вида.

Најбољи укус, сличан сочној пилетини, имају када се припреме тако што се прво умоче у јаја, па уваљају у брашно, а затим испрже.

Жути хлеб, шумско пиле, врбовача (Laetíporus sulphúreus)

Извор: Getty Images

Ако желите да пронађете жуто пиле поглед никако не треба да обарате, јер ова ретка али врло укусна врста гљива расте на стаблима. Сматра се истинским шумским благом са лековитим својствима, а за јело је најбоље користити изузетно атрактивне плодове сумпорно жуте боје са наранџастом ивицом. По својим карактеристима могу се поредити са активним угљем, јер из организма избацују токсине.

Шумско пиле користи се сушено, барено, пржено, маринирано, али и као паштета. За њену припрему уситњене печурке треба барити 30 минута, а потом самлети, посолити и зачинити домаћим мајонезом. Кувана јаја пуњена овом паштетом изузетног су укуса.

Сазнајте више: 

Вјатске рујнице, царска закуска

Супа од печурки: укус руског Хобитона

Они су жедни ваше крви: Пет опасности које вребају у природи Русије

Десет намирница које Руси користе као лек

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!