„Тихи лов” или шумска медитација на руски начин

Током лета се у приградским аутобусима и возовима често могу видети појединци или групе потпуно опремљене за одлазак у природу, само што уместо ранаца и туристичке опреме носе огромне плетене корпе. Ти људи се углавном разликују од осталих путника по неком посебном расположењу – као да очекују неку велику авантуру. Одмах се види да су то гљивари и људи који одлазе на своје омиљено „месташце”.

Мени се чини да је брање печурака типичан руски хоби. Понекад се он зове и „тихи лов”. У сваком случају, није ми познато да још негде у свету постоји тако развијен култ брања јестивих печурака. То је далеко озбиљнија активност од лова, риболова или брања шумских плодова. На први поглед се чини да је ту пре свега присутна мотивација гастрономске природе, тј. да људи једноставно хоће да оставе укусну и хранљиву зимницу која у различитим варијантама може веома дуго да се чува. То, међутим, није једини разлог за брање печурака. Напротив, ради се о читавом култу у коме има много ритуала и обреда.

Моји родитељи су страствени гљивари. Сећам се да сам од најранијег детињства ишао са њима у печурке. Тата је тачно знао у којој конкретно шуми ће овога пута бити добра „берба”. Никада није погрешио. Не знам како му је то полазило за руком. Имао је неки посебан осећај, који ја, нажалост, нисам наследио. Ако ћемо право, ја никада не бих могао набрати ни трећину количине коју он набере. У шуми бисмо се увек поделили. Свако је брао за себе. „Тихи лов” не трпи празне разговоре и захтева максималну концентрацију. Кажу да гљиве воле доброг гљивара. Ако је човек добар, онда му се оне саме једна за другом појављују на путу, не би ли их убрао.

За разлику од многих земаља, у Русији се цене управо шумске самоникле печурке. Постоји и одређена класификација шумских печурака по класама. Она је у великој мери условна, да не кажем субјективна. Страствени гљивари воде жустре расправе о тој класификацији.

Прва категорија или благородне печурке су прави вргањ (Boletus edulis), врста вргања који се зову „дедови”, припадају роду Leccinum и расту испод јасике и брезе, млечнице (Lactarius resimus), медне гљиве (род Amillaria), лисичарке (Cantharellus cibarius) и рујнице (Lactarius deliciosus). Оне су најхранљивије и најукусније. Углавном се спремају на све познате начине: прже се, динстају, кувају и остављају у саламури. За зиму могу мало да се осуше како би се касније могле поквасити и брзо припремити. Друга класа су зекице (род Russula), брезовe млечнице (Lactarius tominosus), смрчак (род Morchella), печурке које расту из маховине а припадају роду Xerocomus, шампињони и друге. Оне можда нису тако укусне и понекад их треба претходно термички обрадити, али и оне су честе на руској трпези.

Ја највише волим вргање, и то пржене са кромпиром.

Пржени кромпир са печуркама

Илустрација: Cristina.Sanvito / Flickr

Потребно је:

• кромпир 800 г
• црни лук 2 луковице
• уље
• со
• бибер
• свежа зелен

1. Очишћене свеже вргање исецкамо на листиће и додамо у тигањ у коме смо пропржили лук да буде стакласт. Лук је најбоље исећи на полукругове. Пржити на средњој температури. У току пржења запремина печурака се смањи отприлике за половину и издвоји се доста сока. Када сва течност испари, а то ће бити за око 15-так минута, може се додати кромпир.

2. Кромпир исецкамо на штапиће, додамо у тигањ и добро промешамо са печуркама. Кроз десет минута ће јело бити готово. Треба проверити на кромпиру. Ако је он печен и омекшао, јело је готово. Обавезно повремено промешати.

3. Ја волим да кромпир добије хрскаву корицу и зато пржим у тигању без поклопца, а со и бибер додајем на самом крају.

Готово јело промешамо и сервирамо посуто сецканим першуном и мирођијом.

Пржени кромпир са печуркама је једноставно и необично укусно јело које се допада свима. Пријатно!

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!