Топ-листа реалиста и песника: 33 великана класичне руске књижевности

Прохудин-Горски / Russia Beyond

Прохудин-Горски / Russia Beyond

Сви знају да је руска класична књижевност велика, сви су чули за Толстоја и Достојевског, али не би било наодмет направити прегледан списак најбољих руских писаца.

Овај текст је скраћена верзија ранг-листе 112 руских писаца која је недавно била објављена на енглеској верзији нашег портала RUSSIA BEYOND. Ваша српска редакција је одлучила да направи ранг-листу 33 руска класична писца 19. и 20. века, која почиње последњим, а завршава се „првом виолином” руске књижевности. Уједно ћете моћи да сазнате или да се подсетите ко су остали чланови тог оркестра. Класицима смо сматрали најпопуларније писце и песнике у Русији и земљама бившег СССР-а, али наравно на њихово место на ранг-листи утицало је и признање њихових дела у свету попут, рецимо, Нобелове награде за књижевност. Ако се не слажете са нашим рангирањем ових великана руске књижевности, или имате нешто да додате, изнесите своје мишљење у коментарима.

33. Афанасиј Фет (1820-1892)

Фет и Тјутчев су неко време заједно ишли у школу, па су и на нашој ранг-листи један до другога. Дали смо предност Тјутчеву (погледајте испод због чега), а Фету смо доделили почасно 33. место. Фет је песник романтизма. Његови стихови говоре о природи, љубави, лепоти и уметности. Он је превео Гетеовог „Фауста”, Овидијеве „Метаморфозе”, Катулове песме и многа друга античка дела, а имао је у плану и да заврши нови превод Библије.

32. Фјодор Тјутчев (1803-1873)

Портрет Фјодора Тутчева. Аутор: С. Александровски. Извор: Државна Третјаковска галерија

Не може Русија умом да се схвати,

Општим се аршином измерити не да:

Њен лик је чудан и чудно те гледа

– У Русију можеш само веровати.

Ово је једна од најпознатијих песама у којој је показана сама срж руског бића. Аутор је песник романтизма Фјодор Тјутчев. Он је писао такозване „фрагменте” – поетске изразе и размишљања о природи. Дивљење небу је један од главних лајтмотива његове поезије. У многим стиховима Тјутчев говори о љубави.

31. Јевгениј Замјатин (1884-1937)

Знате ли да је овај руски аутор написао антиутопијски роман „Ми” пре него што је Џорџ Орвел написао „1984”, а Олдус Хаксли „Врли нови свет”? Замјатин је заправо први руски антиутопијски писац. Његов роман „Ми” описује идеалан свет у коме је Јединствена Држава потиснула слободу у корист среће.

Цензура је 1921. године одбила рукопис романа „Ми”. Као одговор на то Замјатин је исте године објавио чланак „Бојим се” који му је потпуно уништио каријеру у Русији. „Права књижевност може постојати само тамо где су је створили, и то не марљиви и поуздани функционери, него лудаци, пустињаци, јеретици, сањари, бунтовници и скептици” – написао је Замјатин.

Ако имамо у виду да је у том тренутку револуција трајала тек четири године, можемо рећи да је Замјатин био један од првих дисидената.

30. Александар Грибоједов (1795-1829)

Портрет Александра Грибоједова. Аутор: Иван Крамској. Извор: Википедија

Александар Грибоједов је био успешни дипломата, талентовани композитор и пијаниста, али му је највећу славу донела комедија у стиховима „Невоље због памети”. Главни јунак Александар Чацки је младић напредних схватања. После вишегодишњег путовања долази у Москву, у кућу вољене Софије, али она је већ изабрала другога. Поред тога што нема среће у љубави, Чацки улази и у конфликт са Софијиним оцем и његовим окружењем.

То је сукоб између напредних идеја и инертних схватања „минулог века“, чији су представници у то доба углавном живели у конзервативној Москви. Захваљујући Грибоједову вечита супротност између старог и новог постала је један од најважнијих конфликата у целокупној руској књижевности.

29. Михаил Салтиков-Шчедрин (1826-1889)

Портрет Михаила Салтикова-Шчедрина. Аутор: Иван Крамској. Извор: Државна Третјаковска галерија

Салтиков-Шчедрин посебно заслужује да буде споменут, јер је и данас актуелан. Он је био један од најконтроверзнијих писаца свога доба. Савременици су га описивали као „писца сарказма и заједљиве анализе”. Био је непоколебив у сатиричним нападима на друштво и државу.

Од доба Салтикова-Шчедрина у Русији се двапут променио политички систем, али су пишчеве речи још увек актуелне јер је корупција и даље велики проблем у Русији. Салтиков-Шчедрин је 1870. године објавио сатирични роман „Историја једног града”. Подсмешљиви поглед аутора сада прелази са провинције на владајуће кругове. Цар и његови министри су приказани као градоначелници, а замишљени град Глупов постаје симбол режима. Салтиков-Шчедрин је написао и неколико прича у којима животиње симболизују људске пороке.

28. Николај Некрасов (1821-1877)

Портрет Николаја Некрасова. Аутор: Николај Ге. Извор: Википедија

Некрасов је истински саосећао са судбином Русије. У његовој поеми „Коме је добро у Русији?” седморица сељака остављају све послове и путују у потрази за срећним људима, али се њихово путовање завршава неуспешно... У поеми „Руска жена” Некрасов пише о женама које су пратиле своје мужеве у прогонство у Сибир. То су били декабристи – први руски неуспели револуционари. Фраза „жена декабристе” је постала позната у Русији и означава веома привржену жену, спремну да прати свог мужа кроз све невоље. Некрасов је био познат и као главни уредник и издавач два утицајна часописа – „Савременик” (чији је оснивач Александар Пушкин) и „Отаџбински записи” („Отечественные записки”).

27. Николај Лесков (1831-1895)

Портрет Николаја Лескова. Уметник: Валентин Серов. Извор: Википедија

Лесков спада у најбоље, али не и најпознатије писце класичне књижевности 19. века. Он је био Чеховљев омиљени писац, а Максим Горки га је поредио са Гогољем, Тургењевом и Толстојем. Већина странаца који су чули за Лескова знају за њега због Шостаковичеве опере која је заснована на једној од његових кратких прича „Леди Магбет Мценског округа“. У једној својој мало познатој причи Лесков је у мало ширем контексту поменуо и духовито описао Србе, о чему смо већ писали на нашем сајту.

Он је такође аутор „Очараног путника“, живописне новеле о сељаку Ивану Фљагину, љубитељу коња. Он сапутницима у возу прича своје доживљаје и описује ситуације у којима је једва извукао живу главу. Он је и кочијаш, и војник, и глумац, и дадиља („Руси се сналазе у сваком послу“, каже човек који му је поверио те послове), он упознаје пијане аристократе са надприродним моћима, Татаре који тргују коњима и живе у јуртама, немоћне принчеве и циганке са ватреним очима. У познатом делу „Леворуки“ Лесков описује тајанствену руску душу и спремност Руса да служе и постижу врхунске резултате.

26. Иван Гончаров (1812-1891)

Иван Гончаров. Фотографија из слободних извора

Иван Гончаров је створио јунака Иљу Обломова који је постао руски национални симбол лењости. Читаву прву трећину романа главни јунак лежи на кревету. Он није способан да управља новцем и имањем, и у потпуности се ослања на свог слугу Захара. Чак и када се заљуби у прелепу жену, превише је безвољан за било какав поступак. Након објављивања романа „Обломов” критичари су покренули дискусију о такозваној „обломовштини“ – потпуној лењости и оклевању које се понекад примећује у руском духу.

Гончаров је познат и по романима „Обична прича“ и „Бездан“, где се такође описују обичаји и свакодневни живот руског народа.

25. Василиј Жуковски (1783-1852)

Портрет Василија Жуковског. Аутор: И. Рејмерс. Извор „Ермитаж“

Може се рећи да је Жуковски створио руску поезију романтизма. Написао је велики број елегија, песама, романси, епова и балада, од којих су најпознатије „Светлана“ и „Људмила“. Био је Пушкинов покровитељ и бранио га је пред царем. Био је и учитељ будућег императора, царевића Александра II, и држао је часове руског језика његовој мајци, немачкој принцези која ће касније постати руска царица. Његов превод Хомерове „Одисеје” на руски језик данас се сматра класичним делом.

24. Александар Островски (1823-1886)

Портрет Александра Островског. Аутор: Василиј Перов. Извор: Државна Третјаковска галерија

Као највећи руски драматург после Чехова, Островски је извршио значајан утицај на развој руског позоришта. Написао је преко 50 позоришних комада који су током 20. века екранизовани најмање 40 пута и често су извођени у позориштима широм Русије.

Драме Островског приказују живот трговаца, ситних чиновника и буржоазије. Његови најпознатији комади су „Олуја“ и „Девојка без мираза“. Радња „Олује“ се одвија у малом граду на реци Волги. То је трагична прича о несрећно удатој Катарини која чини прељубу и на крају се баца у Волгу.

23. Иван Крилов (1769-1844)

Портрет Ивана Крилова. Аутор: Иван Егинк. Фотографија из слободних извора

Може се рећи да је Иван Крилов својеврсни руски спој Езопа и Лафонтена. Написао је преко 200 басни и толико исцрпио овај жанр, да у њему уопште није остало места за друге руске баснописце. Многи стихови и фразе из његових дела данас су крилатице. У Криловљевим баснама животиње су носиоци људских особина. Најпознатија дела су му „Лисица и врана“, „Лабуд, штука и рак“ и „Вилин коњиц и мрав“.

22. Иван Буњин (1870-1953)

Иван Буњин. Извор: Википедија

Буњин је 1933. године добио Нобелову награду за књижевност „због прецизне виртуозности којом је наставио традицију руске класичне прозе”. Може се рећи да је Буњин последњи руски писац 19. века. Био је противник бољшевизма и у грађанском рату подржавао „бели покрет”.

Преселио се у Француску 1920. године. Тај нестабилан и тежак период описао је у дневнику чији су одломци објављени у руском емигрантском часопису у Паризу под насловом „Проклети дани”. Ова књига је у Совјетском Савезу објављена тек за време перестројке, јер је прожета нетрпељивошћу према бољшевицима и разочарањем у револуцију. Збирку приповедака „Тамни дрвореди” Буњин је сматрао једном од својих најбољих књига.

21. Михаил Булгаков (1891-1940)

Михаил Булгаков.

Михаил Булгаков је један од напопуларнијих руских писаца, а „Мајстор и Маргарита” један од омиљених романа у Русији. Ово дело има две паралелне радње. Прва радња прати Сатану и његову свиту. Они око 1920. године долазе у Москву и приређују разноврсне „злочесте несташлуке”. Друга радња се одиграва пре две хиљаде година и прати Пилатово суђење Јешуи (Исусу). Булгаковљева дела су пуна хумора и сатире. Обавезно погледајте совјетску екранизацију његовог познатог дела „Псеће срце”. Булгаков је радио као текстописац у Московском уметничком позоришту, али када је запао у немилост код Стаљина његова дела неко време нису објављивана.

20. Марина Цветајева (1892-1941)

Марина Цветајева. Извор: Википедија

Сентиментални стихови Марине Цветајеве препуни су бола заљубљених људи који пате због неузвраћене љубави. Једна од најбољих песникиња руског Сребрног века живела је у два потпуно различита доба – пред крах царске Русије и на почетку нестабилног совјетског периода. После револуције је побегла из Русије, разочарана у нову и жестоку стварност која јој је била туђа.

„Није реч о политици, него о новом човеку – нечовеку, полу-роботу, полу-мајмуну и полу-овци”, писала је она. Током велике глади у доба револуције умрла јој је трогодишња ћерка. Цветајева се удала за Сергеја Ефрона, али је имала љубавну аферу са Софијом Парнок и водила сентименталну преписку са Пастернаком и Рилкеом. Почетком Другог светског рата њен муж и друга ћерка су ухапшени, а Марина Цветајева је извршила самоубиство.

19. Осип Мандељштам (1891-1938)

Мандељштам је много страдао за време совјетске власти. Његова дела су била забрањена, а он прогнан и убијен негде на путу за Сахалин. Прво значајно дело му је збирка песама „Камен”. Био је члан књижевне заједнице акмеиста којој су припадали Ахматова и Гумиљов. Студирао је у Сорбони и на Универзитету у Хајделбергу. Песме су му прожете европским духом и пуне су алузија на Стару Грчку.

Мандељштамови антисовјетски ставови су око 1930. године постали сувише очигледни, па је објављивање његових дела скоро у потпуности забрањено. Он је 1933. године написао антистаљинистички епиграм који садржи чувену фразу „Ми живимо не осећајући земљу под собом”. Због тога је ухапшен и прогнан из Москве, а 1938. године осуђен је на пет година принудног рада у логору. Смрт га је затекла негде на путу ка руском Далеком истоку. Још увек није познато на који начин је умро и где му се налази гроб.

Савремени редитељ Роман Либеров снимио је о Мандељштаму анимирани филм „Сачувај мој глас”.

18. Сергеј Јесењин (1895-1925)

Последњи руски песник који је освојио срца престоничких читалаца неоспорно заслужује ово место на ранг-листи. „Моја Русијо, сва од дрвета! Једини те ја опевах и огласих”, писао је он.

Јесењин је у својим стиховима опевао сликовите пејзаже „мајчице Русије”, њена поља, брезе, златну раж и бескрајне пределе. Он је био аутентични „песник села”. Живећи у Петербургу постао је прави кицош, али је увек туговао за својим родним селом у Рјазањској области. Сматрао је себе Пушкиновим наследником. Писао је љубавне стихове и посвећивао их многобројним женама.

Јесењин је био познат и као човек који „прави проблеме”. Књижевно поприште му је било блиско, па је често задиркивао друге песнике. Познат је његов књижевни дуел са Владимиром Мајаковским.

17. Владимир Мајаковски (1893-1930)

Владимир Мајаковски. Извор:  Николај Петров

Мајаковски је оснивач руског футуризма и један од највећих руских песника прве половине 20. века. У својим делима величао је Октобарску револуцију и комунизам. Његове поеме, које су и данас популарне, познате су по побуњеничком духу и неуобичајеној структури стиха.

У стихове својих поема насумично је убацивао неологизме које је сам измислио. У поезију је увео препознатљиви „степенасти стих“. Његов приватни живот је такође био неуобичајен. Од 1918. године је живео са својом љубавницом Лили Брик и њеним мужем Осипом.

16. Јосиф Бродски (1940-1996)

Јосиф Бродски је био руски и амерички песник, есејиста и преводилац. Добио је Нобелову награду за књижевност 1987. године. Напустио је СССР 1972. године и преселио се у САД уз помоћ америчког издавача Карла Профера. Радио је на универзитету у Мичигену у Ен Арбору.

У САД је наставио да пише песме на руском и енглеском језику, али се прославио захваљујући есејима као што је „Мањи од јединице” ("Less than one"). Дела Бродског готово да нису објављивана у Русији све до 1987. године.

15. Владимир Набоков (1899-1977)

wikipedia.org

Набоков је рођен у богатој аристократској породици у Санкт Петербургу, што значи да би се вероватно љутнуо када би знао да га нисмо сврстали међу првих десет писаца на нашој листи. Сам је крив – није требало да се пресели у САД и да пише на енглеском језику.

У својој 20. години Набоков је са породицом напустио Русију због оца који се бавио политиком и био против бољшевика. Касније је студирао на Кембриџу, где је писао песме и превео на руски „Алису у земљи чуда“. Док је живео у Берлину написао је осам романа на руском језику. Они тада нису објављени у Русији, али су били изузетно популарни међу руским емигрантима.

Његова дела „Одбрана“, „Дар“ и „Позив на погубљење“ данас се у Русији третирају као ремек-дела. Набоков је 1940. године напустио Европу бежећи од нациста и нашао уточиште у Америци, где је предавао руску књижевност по универзитетима. Док је био у САД, писао је романе на енглеском, а на руски језик је превео „Лолиту“ која га је прославила широм света. Набоков је такође познат по опсесији према сакупљању лептира. Чак је дошао до неколико открића у ентомологији.

14. Андреј Платонов (1899-1951)

Овај писац је толико компликован да нам ништа друго не преостаје него да га ставимо на 14. место. Читавог живота је био цензурисан и забрањиван, а данас се сматра креативном светлом тачком совјетске књижевности. Критичари кажу да је Платонов један од највећих писаца који су стварали у прози. У књизи „Чевенгур” и другим раним делима насталим током 1920-их Платонов сања о утопијској будућности у којој струја мења људску природу.

Платоновљев најпознатији роман „Ископ” написан је 1929, а објављен тек 1988. године. У овој суморној сатиричној причи група совјетских радника покушава да ископа темељ за огромну зграду која никада неће бити саграђена. Платонов је са ентузијазмом радио на пројектима мелиорације земљишта, био је ратни новинар и издавач дечије књижевности. Умро је од туберкулозе коју му је пренео син након што се вратио из заробљеништва.

13. Александар Блок (1880-1921)

Александар Блок. Извор: Википедија

Можете ли да замислите личност која је почетком 20. века била толико популарна да је сва омладина била њоме опседнута? Такав је био Александар Блок, највећи руски песник тога доба. Његов утицај је био невероватан. Свако је маштао о томе да га сретне или упозна.

Александар Блок је творац руског симболизма и његов главни представник. „Стихови о прелепој дами” типичан су пример овог правца. У првим годинама револуције Блок је активно подржавао нову власт и похвалио је нови режим у поеми „Дванаесторица”, али се касније разочарао у бољшевизам, пропио се и престао да пише песме.

12. Ана Ахматова (1889-1966)

Ана Ахматова. Аутор: Мојсије Напелбаум.

Ахматова је написала лирску химну у дугачким туробним стиховима, посвећену свим совјетским женама које су чекале своје утамничене мужеве. Чувена поема „Реквијем” говори о отпору Стаљиновом режиму. Настала је између 1935. и 1940. године. Један од њених најупечатљивијих делова је „Уместо предговора”.

Ова елегантна Модиљанијева муза била је чак номинована за Нобелову награду. Она је и симбол Лењинграда – током најтежих дана опсаде писала је стихове који нису објављени. За време Стаљинове владавине убијен је њен први муж, песник Николај Гумиљов, док је њен трећи муж Николај Пуњин ухапшен, а син Лав Гумиљов утамничен.

„Читаво поколење је прошло кроз мене као кроз сену”, писала је Ана. Била је сиромашна и слабог здравља, али увек великодушна и спремна да помогне породици и пријатељима.

11. Александар Солжењицин (1918-2008)

Александар Солжењицин.

Велики књижевник и легендарни дисидент који је преживео Гулаг, учествовао је у Другом светском рату као артиљеријски официр. Ухапсио га је НКВД због „антисовјетских ставова“. Солжењицин је осуђен на осам година затвора, што се тада сматрало благом казном.

Његова најпознатија дела посвећена су животу у логорима. Славу му је донео роман „Један дан Ивана Денисовича“ који је неочекивано објављен уз Хрушчовљев пристанак.

После објављивања књиге „Архипелаг Гулаг“, у којој се оцрњује совјетски систем логора за заробљенике, Солжењицин је протеран из Совјетског Савеза. Вратио се тек након распада СССР-а.

10. Борис Пастернак (1890-1960)

Међу десет најбољих писаца на нашој листи је Борис Пастернак, један од ретких руских добитника Нобелове награде за књижевност. Он је познат „по важним достигнућима на пољу савремене лирске поезије и епске традиције у Русији“.

Иако је био песник, најпознатији је по роману „Доктор Живаго“ из 1955. године. Роман говори о руској револуцији и грађанском рату, због чега је преко 30 година био забрањен у Совјетском Савезу. Прошверцован је на запад и 1957. године први пут објављен у Италији. Недавно је скинут печат државне тајне са архивског материјала који потврђује улогу Италије у објављивању овог „антисовјетског“ романа.

Пастернаку је 1958. године додељена Нобелова награда за књижевност, али је власт приморала писца да је одбије. Пастернак се поред писања бавио и превођењем. Његови преводи Шилера, Шекспира и Гетеовог „Фауста“ су права ремек-дела.

9. Михаил Шолохов (1905-1984)

Михаил Шолохов. Извор: Иван Денисенко

Највеће Шолоховљево дело „Тихи Дон” представља својеврсни „Рат и мир” двадесетог века. То је епопеја у четири тома. Обавезно треба прочитати ово класично дело руске књижевности. Роман прати живот донских козака током Првог светског рата и грађанског рата. Овај аутор свакако заслужује да га сместимо међу првих десет највећих руских писаца.

Шолохов је добио Нобелову награду за књижевност „због уметничке снаге и отворености у приказивању једног раздобља у руској историји кроз епопеју о Дону”. Сматра се да је Нобелов комитет био под утицајем Жана Пола Сартра који је претходне године одбио Нобелову награду и изјавио да му је криво што награда није додељена Шолохову.

8. Максим Горки (1868-1936)

Максим Горки је био велика личност 20. века и највећи писац раног совјетског периода. Због тога смо га поставили изнад појединих класика 19. века. Иако је Нобелов комитет награду за књижевност из политичких разлога доделио Буњину, на нашој ранг-листи предност има Горки. Он је 1905. године подржао руску револуцију, а 1906. написао роман „Мати” – драгуљ совјетске књижевности који се често спомиње и као прво дело социјалистичког режима.

После револуције 1917. године Горки је отишао у Европу, али се 1932. године на позив власти вратио у Совјетски Савез. Подржавао је Стаљинову политику и надахнуто писао о достигнућима совјетског система без икаквог помињања репресија. Његов лични живот и рад пуни су контрадикција и још увек су предмет многих дискусија. Горки је аутор драмских дела „На дну”, „Васа Железнова” и „Деца сунца”, као и многих кратких прича.

7. Антон Чехов (1860-1904)

Додељујемо Чехову седмо место зато што је извео руску књижевност на све светске позоришне сцене. „Вишњик“, „Три сестре“, „Ујка Вања“ и друге драме су позоришни комади који су најчешће постављани на сцену. Поред тога, Чехов је аутор бриљантних кратких али свеобухватних прича. У својим концизним радовима он је одразио многе проблеме човечанства. Чехов је 1889. године посетио острво Сахалин и написао књигу о тамошњем затвору и животу мештана. Узгред, он је целог живота радио и као лекар.

6. Михаил Љермонтов (1814-1841)

Михаил Љермонтов, Аутопортрет, Државни музеј књижевности, Москва

Због романтичне смрти у двобоју ставили смо овог песника на шесто место. Он је један од највећих руских мајстора класичне поезије. Тачније, највећи је после Александра Пушкина. Многи савременици су истицали да Љермонтов није био много леп, али је умео да осваја женска срца сјајном ерудицијом, имагинацијом и елоквенцијом.

О Љермонтову је створена романтична представа захваљујући песничкој слави и причама о његовој храбрости на бојном пољу. Тако је он постао миљеник слабијег пола и сломио многа женска срца. Створио је на стотине бриљантних стихова. Његов лирски јунак углавном чезне за слободом, уморан је од живота и недостаје му чиста љубав. Љермонтов је написао и чувени роман „Јунак нашег доба“, а такође велике поеме у стиху као што су „Бородино“, „Демон“ и „Мцири“.

5. Иван Тургењев (1818-1883)

Портрет Ивана Тургењева, Иља Репин / из слободних извора

Иван Тургењев није толико познат широм света као Достојевски или Толстој, али ипак, као и они, припада плејади класичних писаца 19. века. Сличан им је и по интензитету трагизма у својим делима. Његов најпознатији роман „Очеви и деца“ посвећен је новом таласу политичке филозофије израженом кроз нихилизам и еманципацију.

Он је први посветио пажњу вечитом проблему неразумевања између родитеља и деце. У другим својим романима Тургењев описује живот племићких породица. То су „Племићко гнездо“, „Асја“ и „Рудин“. У сваком његовом делу су жене јаке, а мушкарци су слабићи који умишљају да су напредни.

4. Николај Гогољ (1809-1852)

Портрет Николаја Гогоља, Фјодор Молер / из слободних извора

Гогољ вероватно заслужује и боље место од овог, али што смо ближи врху конкуренција је све јача, па немамо где да га „уденемо”. Ретко се среће писац са таквом духовитошћу, оштроумљем и сатиром. Гогољ је као један од највећих класичних руских писаца укључен у све програме наставе књижевности у школама и на универзитетима. Рођен је на територији данашње Украјине. Прича се да води порекло од козака. Козацима и Украјини је посветио два зборника својих прича („Вечери у сеоцету крај Дикањке“ и „Миргород“). Најпознатија дела на ту тему су му „Ноћ уочи Божића“, „Виј“ и „Тарас Буљба“.

Други период Гогољевог стваралаштва посвећен је Санкт Петербургу, где су настале приче „Невски проспект“, „Шињел“, „Нос“ и „Портрет“. У њима се приказује живот обичних грађана који западају у невоље пуне мистике. Захваљујући тим причама су настали многи петербуршки митови, па чак је постављен и споменик „Нос мајора Коваљова”. Гогољ је такође аутор изванредног позоришног комада „Ревизор“, комедије о Русији, корупцији и људској природи.

Квинтесенција Гогољевог опуса је поема (у прози) „Мртве душе“. То је прича о човеку који путује по околини једног градића и купује сељаке, али само оне који су умрли, а њихова смрт још увек није заведена у државној администрацији. По свему судећи је желео да има што више кметова (само на папиру) и да тако остави утисак важне личности.

3. Фјодор Достојевски (1821-1881)

Ми знамо да се сви људи деле на оне који воле Толстоја и оне који воле Достојевског. Свесно смо ставили Достојевског на треће место јер је он живео краће од Толстоја и написао је мање књига. У свету је Достојевски, као и Толстој, један од најпознатијих руских писаца.

Срби о Достојевском знају скоро све, али ето, да се подсетимо његових најважнијих дела. „Злочин и казна“ је добро познат роман, као и друга дела чувеног писца: „Зли дуси“, „Браћа Карамазови“, „Беле ноћи“, „Понижени и увређени“... Може се рећи да је Достојевски био својеврсни хроничар Санкт Петербурга. У његовој визији је то био суморан град сиромашних људи.

Због учешћа у читању писма које је критичар Висарион Белински упутио Николају Гогољу, Достојевски је осуђен најпре на смрт стрељањем, а затим је казна ублажена на робију у Сибиру. Тамо је он на основу сопственог искуства написао роман „Записи из мртвог дома“.

2. Лав Толстој (1828-1910)

Карл Була

Неко ће рећи да би Толстој морао бити на првом месту с обзиром да је за 82 године живота написао 90 томова, романа, дневника, писама и других текстова. Међутим, због свих патњи које је он на тај начин причинио руским ђацима лишили смо га првог места. Једно од његових највећих дела је епопеја „Рат и мир“, посвећена животу обичних људи и породица у руском рату против Наполеона 1812.

Друго велико дело је „Ана Карењина“ – трагедија жене која није била срећна у браку. То је роман који је доживео највише екранизација на свету.

Толстој се поред списатељског рада бавио и промовисањем образовања за сеоску децу. У неку руку је био и филозоф. Постојао је такозвани „Толстојев покрет“ (један од следбеника тог покрета је био Махатма Ганди), за који је карактеристична идеја о ненасилном противљењу злу.

1. Александар Пушкин (1799-1837)

Третјаковска галерија

Победник је, наравно, Пушкин! Он је геније риме и ритма. Руси често кажу: „Пушкин је нама све“. Како то да је он већи од Толстоја? Он није живео тако дуго, али је његова звезда била сјајнија. Он је утемељивач савременог руског језика којим је Толстој писао.

Пушкин је одбацио високи патетични стил класичне руске поезије, уклонивши баријеру између разговорног језика и узвишених ода из прошлости. Мајсторски је писао у широком спектру жанрова. Био је песник, драматург и прозни писац. Једно време је провео у прогонству јер је написао стихове против цара. Полиција га је третирала као опасног човека.

Једно од кључних Пушкинових дела је роман у стиху „Евгеније Оњегин“. Критичари кажу да је то „енциклопедија руског живота“ која свестрано одражава живот и културу земље у том периоду. Пушкин је имао дар да помоћу две или три речи створи упечатљиву слику која се утискује у читаочеву свест.

Приликом читања се стиче утисак да је Пушкин писао спонтано, али то је илузија. Његове белешке су доказ да је он детаљно обрађивао сваки стих. Написао је много стихова посвећених широком спектру проблема, тако да се чак и сада готово у свим приликама може рећи: „О томе је писао Пушкин!“

Напомена редакције: Мишљење аутора и рангирање писаца је субјективно и може се разликовати од мишљења руских историчара књижевности, критичара и писаца.

Сазнајте више: 

Ратови звезда руске књижевности: Како су се свађали велики руски писци?

Десет последњих мисли руских писаца

Злочин и казна после 150 година

Колико су зарађивали Толстој, Достојевски и други руски писци?

Који руски писац вам је најближи по духу?

Десет фактора огромне Пушкинове популарности

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.