Русини: Други Руси и други руски?

У Бачкој и Срему већ преко 250 година живи словенски етнос који и поред тога што је малобројан (око 15 хиљада људи) има званичну аутономију, као и други народи овог српског подручја: Мађари, Словаци, Румуни, Хрвати и Украјинци. Представници овог етноса живе у многим насељима севера Србије (Кула, Врбас, Сремска Митровица, Куцура и др), и на истоку Хрватске (Петровци, Миклушевци), али њихов главни центар је градић Руски Крстур. Зашто Русини из Руског Крстура међу собом разговарају на „руском“ (тако Русини Бачке и Срема називају свој језик) и какве везе они имају са Русијом и Русима? Дописник Russia Beyond je разговарао о томе са руским славистом, доктором филологије Вјачеславом Чарским, аутором монографије „Русински језик Србије и Хрватске: лингвогенетички аспект“ (2011).

Russia Beyond: Г. Чарски, како је дошло до тако занимљиве подударности?

Вјачеслав Чарски: Русини Србије и Хрватске су, као што је познато, потомци карпатских Русина. То је народ источнословенског порекла који је од давнина живео у Карпатском региону (Закарпатска Украјина, Источна Словачка, Југоисточна Пољска). Етноним „Руснак“ (тако Русини у Бачкој и Срему сами себе називају) и „Русин“ (тако себе углавном зову карпатски Русини, а такође други народи) води порекло од назива Руса у западноруским земљама у средњем веку, који се у овом региону користио још од времена Старе Русије за источнословенско становништво и православне хришћане.

Касније се назив „Руси по вери“ почео користити и за гркокатолике, тј. оне православне хришћане који су 1646. у склопу Ужгородске уније прихватили унију са Католичком црквом, али су сачували основне елементе источнохришћанског обреда. Језик Русина је у та времена био источнословенски, „руски“ (тада, наравно, није постојала подела на Русе, Украјинце и Белорусе). Касније, почев од 16. века, почиње интензивна емиграција Русина на територију тадашње Мађарске, што је било изазвано разним економским и политичким околностима. Средином 18. века Русини су почели да насељавају Бачку, у складу са тадашњим аустријским програмом насељавања територија које су опустошили турски војници. Овај програм је до 1880-их реализован у 8-9 миграционих таласа из различитих источних мађарских комитата тадашње Аустрије, а касније Аустро-Угарске.

R.B.: Испада да су русински језик и Русини са простора бивше Југославије ипак везани за Русе и Русију?

В.Ч.: Није све тако једноставно. Историјски гледано, наравно, савремени Руси, Белоруси, Украјинци и Русини (ако их третирамо као посебан народ) колективно су везани за Стару Русију, јер је она била заједничка источнословенска држава. Касније је најзападнији део староруског народа доживео другачију судбину.

R.B.: Којем другом словенском језику је најближи језик Русина из Бачке и Срема? 

В.Ч.: До почетка 21. века се сматрало да је порекло језика Русина из Бачке и Срема дискутабилно. Постојала је украјинска верзија, јер је од краја 19. века  нова „украјинска“ идеја активно промовисана међу источним Словенима, Русинима (тј. Руснацима) Аустроугарске, нарочито међу интелигенцијом, и представљана је као супротност „руској претњи“ и „русофилској пропаганди“. „Украјинофили“ су били учитељи из Лавова који су на прелому 19. и 20. века долазили у Бачку и Срем, „украјинофил“ је био и Гавријил Габор Костељник, који је 1923. кодификовао русински језик Бачке и Срема.

Главна идеја „украјинофила“ састојала се у томе да русински језик Бачке и Срема води порекло од југозападних украјинских дијалеката. Украјинци већ преко сто година сматрају Русине делом украјинског народа, а све русинске дијалекте третирају као дијалекте украјинског језика.

Постоји и друга идеја, али она није нимало популарна међу самим Русинима Бачке и Срема. Према тој верзији, њихов „руски“ језик је идентичан са источнословачким дијалектом. Тог мишљења су се придржавали познати чешки и словачки лингвисти Франтишек Пастрнек, Само Цамбел и Јозеф Штолц.

И најзад, постојала је и трећа верзија, а она је и данас најпопуларнија. Према тој верзији „руски“ језик је словенски есперанто, у коме се на необичан начин преплићу источнословенске и западнословенске црте (тако, на пример, мисле познати слависта Алксандар Дуличенко и српски лингвиста Митар Пешикан). Око свега тога су се распалиле и политичке страсти, а да при томе сам материјал језика Русина из Бачке и Срема нико није детаљно истражио. Постојала је потреба да се спроведе свеобухватно професионално лингвогенетичко истраживање, и ја сам га својевремено урадио.

R.B.: И какви су резултати?

В.Ч.: Помоћу вишеслојне компаративне анализе (хиљаде маркираних лексичких јединица, комплетна фонологија и граматика) и савремене контактолошке методике установили смо да русински језик Бачке и Срема води порекло од источнословачких дијалeката околине Требишова (историјска област Земплин) са једне стране, и околине Прешова (историјска област Шариш) са друге. Управо је са тих подручја ишао главни талас досељеника у Бачку што потврђују бројни извори из 18. века.

Испоставило се да карпаторусински дијалекти тих историјских области (она и тамо постоје) нису активно учествовали у генези русинског језика Србије и Хрватске. Ниједно од 62 системска језичка обележја, која смо издвојили током компаративне анализе, не повезује „руски“ језик са карпаторусинским дијалектима из Шариша и Земплина. Понављам, управо из тих подручја су се гркокатолици доселили у Бачку. Са друге стране, свако од тих 62 обележја у потпуности је идентично или са требишовским, или са прешовским источнословачким дијалектима.

R.B.: Ако је „руски“ језик источнословачки, да ли то значи да су и Русини у ствари Словаци?

В.Ч.: Хајде да не мешамо националну припадност и порекло језика, као што раде патриотски или националистички расположени украјински или словачки научници. Русини Бачке и Срема су призната национална мањина у Србији, словенског, а највероватније етнички источнословенског порекла и гркокатоличке вероисповести. Историјска Карпатска Русија је сложено подручје. Тамо се источнословачко наречје  током векова ширило на исток, потискујући карпаторусинске дијалекте.

По свему судећи, током ранијих асимилационих процеса у 16. и 17. веку источнословенски гркокатолици су прешли на источнословачки језик, сачувавши посебан национални идентитет, етноним и лингвоним, а у Бачку су они дошли тек пошто су прихватили источнословачко наречје. Преостали малобројни досељеници из других села овог региона, који су говорили карпаторусински, брзо су се тамо асимиловали. О томе сведоче и историјски извори из Бачке и малобројне речи и устаљени изрази карпаторусинског порекла, које сам ипак пронашао у „руском“ језику овдашњих Русина.

R.B.: Значи ли то да су резултати вашег рада сензационални? Да ли сте ви после сто година решили проблем и тиме ставили тачку на цео тај давнашњи спор?

В.Ч.: Не бих рекао. Тај спор је политички и идеолошки, и он нема никакве везе са лингвистиком. Мислим да сви моји опоненти ће и после мога рада имати исто мишљење које су имали и раније. Ради се о научној каријери којој је посвећен цео живот, о многобројним чланцима, монографијама и конфeренцијама. По том питању се посебно истичу украјински представници друштвених наука. Рецимо, они ће на сав глас побијати и оптуживати сваког аутора који не дели њихов став да су Русини Бачке и Срема уствари Украјинци и да је њихов језик има украјинско порекло, чак и ако им пружимо очигледне лингвистичке доказе да то није тако. Наиван национални или националистички приступ прецизним и друштвеним наукама у духу 19. века је заправо својеврстан ноу-хау многих украјинских научника.

Поред тога, резултати истраживања не иду на руку ни оним русинским организацијама које од Украјине добијају некакву подршку, а у Србији има таквих организација. Наравно, мој рад су врло лепо примили руски, словачки, мађарски и српски слависти. Тако су га прихватили и лингвисти из Украјине и русински лингвисти из Србије који нису оптерећени политичким и идеолошким емоцијама.