Најстрашнији начини на које су умирали руски писци

Осип Мандељштам (умро од глади у логору)

Осип Мандељштам (1891-1938), славни песник „Сребрног века“ руске књижевности, у неком је смислу свој живот завршио још 1933. године, пошто је написао и наглас читао песму против Стаљина у којој је описао страшну совјетску стварност. Скептичан према совјетским властима, Мандељштам је наставио да чита памфлет, иако га је његов пријатељ Борис Пастернак упозорио да је то самоубиство.

Није дуго чекао да буде ухапшен. Пет година су он и његова супруга живели у удаљеним крајевима у егзилу и сиромаштву. Песник је чак једном скочио кроз прозор али преживео. 1938. године је поновно ухапшен и послат на Далеки исток, на пет година робије.

Умро је од исцрпљености и глади у Владивостоку 27. децембра. Његово тело је сахрањено у заједничкој гробници.

Всеволод Гаршин (скочио са степеништа петог спрата)

Познат по неколико кратких прича (посебно по причи за децу Жаба путница), Всеволод Гаршин (1855-1888) је без сумње био талентован, али слабо читан писац. Његова изненадна језива смрт у 33. години живота прекинула је све наде за бољу будућност.

Гаршинов је живот био трагичан од детињства – патио је од душевне болести, страдао од дуготрајних тешких депресија. У последњим годинама живота његово се стање погоршало и неколико месеци 1880. године је провео у психијатријској болници. То му је дало само кратковремено олакшање. 1888. године Гаршин је рекао пријатељу, познатом руском сликару Рјепину да се боји да ће поново изгубити разум: „Кад бих само имао пријатеља који би ми олакшао муке када до тога дође!”

На крају је то учинио сам, јер више није могао да подноси страх и лудило. Бацио се са степеништа петог спрата. Због релативно мале висине његова је смрт била спора и мучио се још пет дана.

Данил Хармс (умро од глади у лудници за време блокаде Лењинграда)

За разлику од Гаршина, Данил Хармс (1905-1942) познат по својим песмама и причама апсурда, као и духовитим експериментима са језиком, није имао психичке проблеме. Али је био пацифиста. Претварао се да пати од шизофреније да га не би послали на фронт Другог светског рата. Није могао да прихвати мисао да може да пуца у човека, а имао је и немачке корене.

Ствари се ипак нису добро завршиле по Хармса - послат је у психијатријску клинику у Лењинграду, а умро је од глади током блокаде која је трајала 900 дана, када није било довољно хране за пацијенте.

Сергеј Јесенин (обесио се као алкохоличар у дубокој депресији)

„Када сам га покушао да га наговорим да не пије толико и да се више брине о себи, постао је врло нервозан: 'Како не схваташ, не могу да не пијем... Како бих још преживео све ово...'", то је био последњи разговор Владимира Черњавског и Сергеја Јесењина.

Један од највећих књижевника руског „Сребрног века“ је почетком 1925. године био сам, очајан и тежак алкохоличар. Није јасно да ли га је алкохолизам довео до депресије или обрнуто, али дефинитивно је то довело до смрти песника.

„Све мисли болесног човека пролећу као да су обојене у црно“, тако је други Јесењинов пријатељ Матвеј Ројзман описао Јесењиново стање. Он је такође подсетио да се песник добровољно пријавио у психијатријску клинику у марту 1924, али је одмах побегао, а Ројзман га је пронашао у кафани.

Крајем 1925. његовим пријатељима се чинило да је Јесењин очајан. 28. децембра његово је обешено тело пронађено у соби у хотелу „Англетер“ у Лењинграду. Пре смрти је крвљу (мастила у соби није било) написао следеће речи: „Умрети није ништа ново на овом свету, али ни живети није баш најновије.“

Ипак, постоји још једна верзија које се многи придржавају, а то је да су га убили чекисти.

Владимир Мајаковски (самоубиство)

Владимир Мајаковски (1893-1930) је био један од највећих совјетских песника, а бавио се и драматургијом, писао сценарија, пробао се као филмски редитељ и глумац.

Неочекивано самоубиство Мајаковског 14. априла 1930. у 36. години живота и данас изазива многа питања. „Мрзим све оно где се смрт јавља и снује! Обожавам живот па ма какав био“, писао је Мајаковски, а осудио је и Јесењиново самоубиство. Али је написао и ове речи у опроштајном писму: „Ово није начин (другима га не препоручујем), али ја нема излаза.“