Сергеј Јесењин: Сеоска душа градског хулигана

РИА Новости
Трећег октобра се навршава 120 година од рођења Сергеја Јесењина, незаборавног песника руског Сребрног века.

„Моја Русијо, сва од дрвета! Једини ја те опевах и огласих”

Јесењин је рођен у селу Константиново у Рјазањској области. Кроз прозор његове куће поглед се пружа на брдовиту обалу реке Оке и на цркву. Свега тога он се често присећао у својим стиховима.

Фотографија:Lori / Legion-Media
 

Песме је почео да пише још као дете, а чим је завршио школовање упутио се у Москву, у освајање „књижевног олимпа”. Убрзо је објавио прве песме. У потрази за славом ускоро се сели у Петербург, где редакције и књижевне салоне посећује одевен у руску народну ношњу, у националној плетеној обући од коре дрвета или од пустоване вуне, док је своје песме носио замотане у сеоску мараму. Овим имиџом, који би у савременом свету добио назив „самопромоција“, скренуо је пажњу на себе. Тако је „сеоски” самоуки песник са густим златним коврџама постао изузетно популаран. 1916. године му се пружила прилика да наступи пред породицом императора Николаја II.

„За мном иде зао глас да сам хуља и бестидник”

Јесењина је пратила репутација кавгаџије. Активно је учествовао у књижевном животу и често је провоцирао друге песнике. Најпознатији су његови књижевни двобоји са познатим песником Владимиром Мајаковским. Јесењин, са својом љубављу према пространствима родне Русије, није прихватао револуционарно-индустријску лирику свог колеге. На једној јавној песничкој вечери Јесењин је рекао Мајаковском да му неће дати своју Русију: „Русија је моја! А ти си Американац!” На шта му је Мајаковски иронично одговорио: „Узми је слободно! И поједи је с хлебом!”

„Много жена ме волело, а и ја волех понеку”

Љубавна лирика је друга најчешћа тема у стваралаштву Сергеја Јесењина, који је био љубимац жена. Из различитих веза имао је четворо деце.

Прва невенчана жена Ана родила му је 1914. године сина Јурија, али Јесењин је породицу напустио и отишао у Петербург. Сина је ретко виђао.

1917. године се венчао са глумицом Зинаидом Рајх која је била позната по својој лепоти. Она му је родила ћерку Татјану и сина Константина. Две године касније су се растали, а Зинаида се убрзо потом удала за чувеног редитеља Всеволода Мејерхољда и постала једна од најпознатијих московских глумица.

Друга званична песникова жена била је америчка плесачица Исидора Данкан. Она је била 18 година старија од њега и није говорила руски, а Јесењин није знао енглески. Њихов брак је био препун скандала и трајао је око 2 године. Песник је Исидору пратио на турнејама по Европи и Америци, где је такође наступао на књижевним вечерима. 

Софија, трећа Јесењинова жена, била је унука Лава Толстоја. Песник се њоме оженио неколико месеци пре смрти. То такође није био срећан брак. „Овде је све препуно ’великог старца’, а то ме гуши”, жалио се Јесењин, који је живео у Софијиној кући. Управо она је учинила много на очувању песниковог наслеђа и забележила је своје успомене на њега.

„Глупо срце, не туци...”

Фотографија:РИА Новости
 

Револуцију 1917. године песник је дочекао са одушевљењем, надајући се да ће то донети преображај Русије. Али ускоро је видео глад, уништавање и терор, тако да је почео да описује апокалиптичне слике Русије: „врт лобања” и „побеснелу румен лешева”. У поеми „Пугачов” о познатом вођи буне и самозванцу, који је у 18. веку покренуо масовни сеоски устанак против царице Јекатерине II, Јесењин се окреће теми сукоба између власти и народа. Наставак ове теме налазимо у поеми „Земља ниткова”. Године 1924. (годину дана пре смрти) у песми „Повратак у завичај” он приказује сиротињско, пропало село, оронуле колибе у којима уместо иконе на зиду виси Лењинов портрет из календара.

Видећи у њему идеолошку и културну опасност, власт је наложила његово праћење, покренула је против њега неколико кривичних поступака, који су у сваком тренутку могли да прерасту у политичке.

Нервно растројство, склоност према алкохолу и притисак власти 1925. године су довели Јесењина на психијатријску клинику. Месец дана касније нашли су га обешеног у лењинградском хотелу „Англетер”. Претходне вечери Јесењин је сопственом крвљу написао своју последњу песму „Довиђења, друже, довиђења...”.

Званично се сматра да је узрок Јесењинове смрти самоубиство, али последњих деценија изнет је велики број алтернативних верзија. Најпознатија је она према којој су његово убиство организовале совјетске власти. 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још: