Борис и Глеб су први руски светитељи. Они су били синови великог кијевског кнеза Владимира Свјатославича који је крстио Русију. Рођени су непосредно пре него што је Русија примила православље и васпитани су у хришћанској вери. На крштењу су добили имена Роман и Давид. Обојица су владали у градовима које им је дао отац. Борис је владао у Ростову, а Глеб у Мурому. Када је кнез Владимир умро, на власт је дошао најстарији брат Свјатополк, који је сам себе прогласио за наследника. Ни Борис ни Глеб нису претендовали на престо и нису хтели да улазе у конфликт са братом, али их се он бојао и послао је људе да их побију. После убиства су обојица у 11. и 12. веку канонизовани као свети мученици за подвиг непротивљења злу. Народ је поштовао Бориса и Глеба као исцелитеље (на њиховом гробу су се дешавала многа чуда), а временом је почео да их доживљава као небеске заштитнике Русије.
Канонизован је 1990. године. Његови преци по мушкој линији су преко 300 година били свештеници. Живот му је био везан за Кронштат (предграђе Петербурга). Још као студент Санктпетербуршке духовне академије он је сањао како служи у петербуршком Андрејевском храму. Када му је предложено да се ожени ћерком настојатеља тог храма, одмах је пристао. Отац Јован се прославио проповедањем и пружањем духовне и материјалне подршке народу. За њега је брзо сазнала цела Русија, тако да су у Андрејевски храм почели да долазе његови поштоваоци, као и они који су очекивали чудо. Он је био спреман да свакога саслуша и подржи. Често су његове службе трајале и по цео дан, а понекад и до дубоко у ноћ, после чега се отац Јован врло кратко одмарао. Он се противио Лаву Толстоју, сматрајући да писац погубно делује на људе и да се у његовом учењу изврћу темељи хришћанске вере. Од оца Јована су духовну помоћ тражили и чланови царске породице. Он је био позван у Ливадију када је Александар III био на самрти.
Његов лик је добро познат поклоницима руског сликарства. Чувени руски сликар Михаил Нестеров посветио је 15 својих радова овом светитељу. Једна од његових слика је „Виђење дечака Вартоломеја“.
Сергије се замонашио и постао отшелник. Близу келије је заједно са братом поставио темеље храма Свете Тројице (данас Тојице-Сергијева лавра у подмосковском граду Сергијев Посад). Како пише у житију, он је за живота чинио чуда: исцељивао је болеснике и васкрсавао умрле. Сматра се да су многи руски светитељи 14. и 15. века ученици и следбеници Сергија Радоњешког. Светитељеве мошти су брижљиво чуване. Када је Наполеон заузео Москву, оне су чуване у манастирима далеко од престонице. Занимљиво је да је и католицима дозвољено да поштују Сергија Радоњешког – то је први такав случај када је реч о православним светитељима.
О блаженој Ксенији је почело да се говори током 1840-их. Сматрало се да је она постала јуродива после мужевљеве смрти (муж јој је био дворски појац Андреј Петров). Поделила је своје имање сиротињи и почела да лута улицама Петербурга. Прикупљене прилоге је делила другима, а дарежљиве поклоне је одбијала. Носила је капуте и сукње зелене и црвене боје, и говорила да јој је муж жив, а она је умрла. Ксенијин благослов је доносио људима срећу. Многи су је позивали у кућу да пожели добро деци и младим брачним паровима. Канонизована је 1988. године, а 2017. је музеј Ермитаж представио јавности можда једини портрет свете Ксеније направљен још за њеног живота.
Чуда су пратила Матрону још пре рођења. Када је њена мајка одлучила да дете по рођењу остави у прихватилишту, сањала је слепу белу птицу са људским лицем. То је схватила као знамење и одустала је од своје намере. Девојчица се родила без очију, са избочином у облику крста на грудима. Матрона се од детињства дружила са светитељима. Вршњаци нису обраћали пажњу на слепу девојчицу и често су је вређали, а она се играла са иконама и њима поверавала своје мисли. Када је мало порасла, Матрона је са другарицом посећивала светиње. Била је и у Андрејевском храму у Кронштату, где је отац Јован Кронштатски за њу рекао да је осми стуб Русије.
Током целог живота је примала људе, исцељивала их и саветовала. Прича се да је Матрону посећивао и Јосиф Стаљин. Умрла је 1952. године, а 1999. је канонизована. Сада се њене мошти налазе у московском Покровском манастиру. Свакога дана у њега долазе многи верници да се поклоне моштима и замоле свету Матрону за помоћ, заступништво и исцељење.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
