Млади Владимир Мајаковски је изгледао као да је сваког тренутка спреман да се побије ако му неко стане на пут. Можда је само тако изгледао, али је он заиста понекад учествовао у тучама.
SputnikТуче у којима су учествовали познати руски писци и песници карактеристичне су за 20. век. То је и разумљиво јер су пре тога образовани људи сличне проблеме решавали у двобоју, а не у тучи. Али времена се мењају и већ пре 100 година је „млаћење неистомишљеника“ постало уобичајена појава, чак и у круговима руских писаца. Ко је међу њима посебно био познат по томе?
Јесењин је имао „анђоско лице“, како кажу неки његови савременици у својим мемоарима, али је увек био спреман да се упусти у тучу пијаница.
Public domainСергеј Јесењин (1895–1925) је један од најпознатијих песника „сребног века“ руске поезије (крај 19. и почетак 20. века). Писао је лирске стихове о тешком, али хармоничном животу руских сељака и о природи Русије. Нажалост, почетком 1920-их Јесењин је постао тежак алкохоличар који више није могао да живи без алкохола. Због тога је понекад учествовао у жестоким тучама пијаних људи.
„Потукао се са својим поклоником из провинције... покушали смо да га смиримо, али он је већ био изван себе“, пише у мемоарима руски писац Валентин Катајев, Јесењинов пријатељ. По његвим речима, Јесењин је сваки пут када се напије хтео да „пронађе Зинку (бившу жену која га је оставила) и да је пребије на мртво име“.
Јесењин никада није тукао своју бившу жену, али се зато једном потукао са познатим писцем Борисом Пастернаком (аутором романа „Доктор Живаго“ за који ће касније добити Нобелову награду). Катајев овако описује њихову тучу: „Пијани Јесењин је ухватио Пастернака једном руком, а другом покушавао да га удари у ухо, а Пастернак је невешто покушавао да удари Јесењина у лице“. Срећом, други присутни писци су их на време раздвојили.
Нажалост, нико није спречио Јесењина да изврши самоубиство. Обесио се 1925. године после дуге борбе са депресијом, којој је вероватно доста допринео алкохолизам.
Мајаковски је био доста груб и провокативан у својим текстовима, али у животу није волео никога да бије. Па ипак, било је ситуација у којима се није уздржао.
Public domainВладимир Мајаковски (1893–1930) је познати руски песник и један од писаца који су опевали Октобарску револуцију 1917. године. Почетком 1918. он је живео са својом „музом“ и љубавницом Љиљом Брик и њеним мужем Осипом, за кога се она удала 1912. године.
Они су некако успели да ускладе односе тако да у љубавном троуглу није било љубоморе. Према сећањима савременика, Мајаковски и Осип су били пријатељи и без проблема су заједно радили. Али зато је Мајаковски био љубоморан на све остале мушкарце.
Биограф Мајаковског Бенкт Јангфелт пише да је човек по имену Јаков Израељевич почео 1918. године да шаље Љиљи Брик дугачка љубавна писма молећи је да буде са њим. Љиља никада није одговарала, али се Мајаковски разгневио када је сазнао за та писма. Једном је на улици у Лењинграду (данас Санкт Петербург) срео Израељевича и испребијао га. Полиција је ухапсила обојицу. Мајаковски је затим написао писмо пријатељу Максиму Горком који је био близак са људима на власти и замолио да га извуче.
На овој фотографији је Довлатов већ у годинама. У младости је он био врло непромишљен и често је западао у непријатне ситуације.
Getty ImagesСергеј Довлатов (1941–1990) емигрирао је 1978. године из Совјетског Савеза у САД. Писао је углавном кратке приче прожете и радошћу и тугом. Главни јунак је обично меланхоличан и спокојан, помало у стилу Вудија Алена, али је сам Довлатов био далеко упечатљивија личност. Неколико пута је запао у врло непријатне ситуације, па чак и туче. Иначе, био је стасит и добро грађен.
Једном се Довлатов много напио и одлучио да запроси своју пријатељицу Људмилу Стерн, не размишљајући о томе да се она већ удала и родила ћерку. Са том намером је дошао на њена врата, али се та идеја није допала Људмилином мужу Виктору.
Инцидент је описан у успоменама Људмиле Стерн: „Витја је применио нешто што личи на џудо или карате. Довлатов је одговорио снажним, али не баш прецизним крошеом. Витја га је дохватио за уво...“ Туча се завршила када се умешала дадиља и избацила Довлатова из куће.
Током целог наредног дана сви њихови пријатељи су телефонирали и питали шта се догодило. Чувени песник Јосиф Бродски (1940–1996) је питао да ли је истина да је Виктор откинуо Довлатову ухо. „Не, Довлатов претерује“, одговорила је Људмила. Кад се отрезнио и дошао себи, Довлатов је телефонирао породици Стерн и извинио се.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу