Никола Маловић: Срби и Руси су у Боки домаћи

Један од најпопуларнијих и најпризнатијих савремених српских писаца Никола Маловић у ексклузивном интервјуу за Russia Beyond говорио је о свом стваралаштву у коме су мотив били и Бокељи који су своју славу стекли у Русији, поделио који је руски писац оставио снажан утисак на њега и открио је зашто и „даље мисли на српском“.

Увек када дођем у Херцег Нови, место које обавезно посетим је Књижара Со, јединствен кутак културе на простору Црне Горе. Она чува традицију књижарства у Херцег Новом дугу 120 година. Књижара Со није пука продавница књига, већ је значајан део њених активности усмерен и ка издавачкој делатности, која обухвата више фотомонографија и других књига посвећених Боки Которској. Пре неколико дана објавили су књигу „Сећања из Боке“ – дело владике Николаја Велимировића. У књижари затичем њеног уредника издавачке делатности, нашег познатог писца Николу Маловића, који љубазно прихвата мој предлог и тако потпуно спонтано настаје овај интервју. 

Године 2007. објавили сте за Лагуну роман Лутајући Бокељ“ (9 издања, 6 награда), који почиње антологијском реченицом савремене српске књижевности: Још увијек мислим на српском“. С обзиром да се у Црној Гори током последњих 10 година активно и агресивно намеће „нови“ језик и идентитет, да ли се код вас нешто променило?

Није, дакако. И даље мислим на српском. Мислити на српском је слободарска идеологија, а не само граматика и правопис. Мислити на српском значи бити против лингвистичке преваре зване црногорски језик и бити против дукљанске идеологије зато што је у сржи антисрпска. 

Ваш други такође награђивани роман „Једро наде“ (Лагуна, 4 издања), делом говори о Бокељима који су своју славу стекли у Русији. Ко су по вама најзначајније личности са простора Боке у руској историји?

Списак је подугачак... Гроф Сава Владиславић (1668-1738) био је дипломата у служби цара Петра Великог и, касније, царице Катарине. Утврдио је највећу границу на свијету, између Русије и Кине, која је и данас важећа. На граници је основао град Тројицкосавск и у њему подигао цркву Св. Саве Српског. Цару Петру великом поклонио је ослобођеног етиопског роба Ганибала, који је био прадјед великом Пушкину.

У „Једру наде“ све врви од Бокеља који имају везе са Русијом. Наутички педагог Марко Мартиновић у Поморској школи у Перасту обучавао је 1698. седамнаест питомаца Петра Великог. Пераштанин Матија Змајевић био је адмирал руске Балтичке флоте. Херцеговљанин Марко Војновић био је адмирал руске Црноморске флоте и заповједник луке у Севастопољу.

Први Србин који је опловио свијет био је Стеван Вукотић. Као навигациони официр подвигом се прославио 1826., на руском ратном броду „Предпријатије“, малом тројарболном једрењаку са 24 топа, изграђеном у Петрограду. 

У књизи „Историја бокељског поморства“ Предрага В. Ковачевића (Књижара Со, 2015.) пронашао сам моје поморске претке – у служби руске трговачке флоте.

Уочи прошлогодишње званичне посете Колинде Грабар Китаровић Русији, хрватска јавност је славног адмирала руске Балтичке флоте Матију Змајевића покушали да прогласе Хрватом, а и сама хрватска председница иступила је са таквом тврдњом пред председника Путина. Као писац из Боке Которске имате ли коментар на ову и друге хрватске претензије ка културно-историјској баштини Боке Которске?

Матија Змајевић, који се родио у венецијанском Перасту 1680. а умро 1735. у Руској империји, у Таврову на Дону – из нашег угла никада не може бити Хрват. Но ту је и хрватски угао посматрања на ствари, који католичанство види исто што и хрватство, а по дозволи из Ватикана, око 1850. године, јер су до тада многи римокатолици у Боки декларисани Срби. То се види не само из пјесме „Србин Србима на части захваљује“ коју је Његош испјевао у Доброти, у палати својих домаћина, римокатолика Ивановића – Срба, него се то види и из чињенице да су сви Бокељи, двијема трећинама православци и у то доба, одушевљено поздравили улазак руске флоте у Боку, 1806. године. Зашто? Јер су их сами позвали да дођу! Руски адмирал Сењавин у манастиру Савина, пред митрополитом Петром Првим Петровићем – поздравља народ. Прчањани пишу: „Сви становници желе својевољно да постану поданици Њ. В. Цара цијеле Русије“ – цитира у „Историји бокељског поморства“ проф. Ковачевић.

Вјерујем да Матија Змајевић, с утемељеним поријеклом из Црне Горе, никад за себе не би рекао да је Хрват. Него можда Пераштанин.

Што се осталих хрватских претензија тиче, оне су програмске, очекиване и тек се ту и тамо догоди плитка грешка, као приликом објављивања књиге „Хрватски вјерски објекти у Боки Которској“ – јер су и поједини римокатолици устали и казали како се може говорити о римокатоличким црквама, а никако хрватским у Боки Которској.

Ипак, Бокељи имају ту срећу да се идентитетска торнада ковитлају далеко од Залива, тако да Србин Хрвату овдје може бити пријатељ, и обратно. Бокељи знају становишта својих сусједа, и сусједи знају становишта њихових комшија. Мудрима је то доста.

Да ли је неко од руских писаца остварио утицај на ваше стваралаштво?

Када би се цијела руска књижевност исциједила зарад капи једне реченице, била би то реченица с потписом Достојевског, из уста Великог инквизитора, када овај каже Христу: „И зашто си дошао да нам сметаш?“ Достојевски је свим читаоцима оставио формулу за разумијевање разлика између православног и римокатоличког кода. Видио је папу као архијеретика, који само зарад моћи жели да буде ујединитељ хришћанства, за Рим спреман да увијек упита Христа: „И зашто си дошао да нам сметаш?“

Шта за вас представља Русија?

Србији и Црној Гори Русија није ни сестра, ни мајка, ни заштитник, иако је све вријеме све то. Русија не мисли како се ми надамо, јер је империја.

Увјерен сам да би Русија, када би Србија и Црна Гора са Републиком Српском доказале јединство у чијој је само моћи да спасава Србина, широкогрудо прихватила уједињене српске јужнословенске географије и означила их за најближег савезника Руске Федерације. Неко би рекао, а како то кад нисмо повезани копном? Но какве везе има – ако си повезан морем?! Као Калињинградска област, енклава на обали Балтика између Пољске и Литваније, што је морем повезана с матичним руским копном.

Данашња Србија је једина земља на свијету коју глобална анаконда стеже саму, с намјером да је прогута. Друге државе стеже у пакету, само Србију дави саму. Стога је разумљиво зашто је Србија изгубила излаз на море, и зашто се на петељци још само држи Косово. Али је довољно да дође нова генерација, да се промијене геополитички параметри, те да нови патриоте помисле како може бити што бити не може: да Србија има логичан излаз на море, и да је Бока Которска пругастоплаво мјесто на коме Руси нису странци него су, као и сви Срби, с осталима, дебото домаћи.

Никола Маловић је рођен 1970. године у Котору. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Објавио је више романа и збирки кратких прича. Добитник је више књижевних награда, међу којима „Борислав Пекић“; „Борислав Станковић“; „Лаза Костић“ и „Мајсторско писмо“ за животно дело 2008. године. Октобарска награда града Херцег-Новог, за роман „Лутајући Бокељ“ додељена му је 2009. године. Живи и ради у Херцег Новом, редовне колумне објављује у часопису Недељник и на порталу ИН4С.

Прочитајте још: Нова историја „Монтенегра“: Да ли би и Његош био за НАТО?

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“