„Смрдљива река” и реинкарнација: Загробни свет старих Словена

Григориј Авојан
Како је изгледао загробни свет у који су после смрти одлазили стари Словени? Ми то не знамо, али они су мислили да треба да пређу тајанствену „смрдљиву реку” и да сачекају на реинкарнацију у паралелном свету.

Шта се дешава кад човек умре? Питање загробног живота мучило је сваку генерацију људи сваке вере на Земљи. Древна племена која су насељавала територију данашње Русије имала су своје одговоре на вечита питања људске егзистенције.

„Смрдљива река” мртвих

Стари Словени су веровали да је свет мртвих од људског света одвојен тајанственом реком Смородином. Ова мање позната верзија Стикса такође је означавала границу између Земље и Подземног света у словенским представама о загробном животу.

У античкој митологији душе умрлих преко Стикса је превозио чамџија Харон, док Словени нису имали помоћника који би их водио у загробни свет и морали су да се ослоне на друге методе како би пронашли свој пут после смрти.

Стари Словени су тела умрлих спаљивали само у сумрак. Веровали су да залазеће сунце одлази у загробни свет и да ће душа умрлог пратећи његов траг стићи на своје одредиште без погрешних скретања и задржавања.

Веровало се да река Смородина шири снажан смрад који је неподношљив за људска чула. Отуда потиче назив реке, који је етимолошки повезан са речју „смрад”.

Једини начин да душа умрлог пређе реку био је прелазак тајанственог Калиновог моста. Стари Словени су веровали да је мост врео до усијања, јер је „смрдљива река” такође горела у пламену. Како би се отежао прелазак са Земље у подземни свет, Калинов мост се налазио на месту где је живело страшно чудовиште Чудо-Јудо.

Паралелни светови и реинкарнација

Иако је прелазак у подземни свет плашио старе Словене различитим опасностима, њихова слика загробног света у целини је била изненађујуће пријатна. 

Припадници племена су веровали да мртви напуштају људску димензију само како би се вратити у будућности, мада у телу другог човека.

Словени су људски свет називали Јав (што у преводу значи јава). „Јав” су схватали као материјални свет, димензију у којој постоје људи и ствари које их окружују. 

Када би човек умро, веровало се да његова душа напушта Јав и одлази у паралелни подземни свет Нав. За разлику од хришћанске традиције, стари Словени нису разликовали Рај и Пакао и сматрали су да њихови ближњи после смрти одлазе у Нав, место где бораве душе умрлих, али и нека друга бића.

Последњи елемент ове слике универзума познат је као Прав. Стари Словени су веровали да у тој димензији живе богови. Изузетни појединци су имали шансу да такође доспеју у Прав, али за то је било потребно да смртник живи посебно праведним животом.

Док за хришћане не постоји начин да избегну пакао или напусте рај, стари Словени нису волели да се вежу за једну посебну димензију, био то Јав, Нав или Прав. Веровали су да душе мртвих на крају ипак налазе пут назад на Земљу у телу свог потомка или у телу животиње.

Прелазак у подземни свет за старе Словене није увек био једноставно путовање. И они су имали свог ђавола. Овде прочитајте више о богу громовнику и ђаволу старих Словена.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“