Достојевском су одали признање многи познати светски ауторитети. Оснивач психоанализе Сигмунд Фројд је признао да се његов метод не може применити на ликове из дела Фјодора Достојевског.
Кафка је осетио дубоку везу са Достојевским и са одушевљењем је прочитао одломке из „Младића“ свом пријатељу Максу Броду, који је касније написао да је пета глава овог романа снажно утицала на Кафкин стил.
Џејмс Џојс је овако похвалио Достојевског: „Он је у већој мери него било ко други створио савремену прозу и појачао њен интензитет“.
Вирџинија Вулф је писала да су романи Достојевског „опасни вирови, пешчане олује и морске буре које шиште и клокоћу, и усисавају нас. Они се у потпуности састоје од манифестација душе. Ми смо против своје воље увучени, захваћени вртлогом, заслепљени и без даха, и истовремено испуњени вртоглавим усхићењем“.
У младости су поклоници Достојевског били и Габријел Гарсија Маркес и Харуки Мураками. Владимир Набоков је можда био једини писац који није упознао овог књижевног горостаса.
Погледајмо списак западних писаца на чија схватања је Фјодор Михаилович Достојевски доста утицао.
Фокнер је био фасциниран Достојевским и то се одразило у многим његовим књигама. Овај амерички писац је руског генија помињао као своје највеће књижевно надахнуће, поред Библије и Шекспира. Највише је на њега утицао роман „Браћа Карамазови“ који је Фокнер више пута читао. Чак је и написао песнику Харту Крејну да у америчкој књижевности не постоји ништа што би личило на овај роман.
„Фокнер је, као и Достојевски, био заинтересован за проучавање кризе личности која се нашла у условима друштвене кризе“, написао је проучавалац Фокнерових дела Роберт Хамблин. Насумично изабрана породица коју описује Фокнер симболизује расположење и услове живота целе нације (тачније америчког југа). Слично је и са ликовима Достојевског који су на раскршћу морала, вере и емоција.
Роман „Записи из подземља“ Фјодора Достојевског третира се као дневник умоболног човека и један од првих примерака егзистенцијализма. Иако је Серен Киркегор отац савремене филозофије, ипак је руски писац доста утицао на такве умове као што је Жан Пол Сартр и Фридрих Ниче. Овај други је сматрао да су „Записи из подземља“ мајсторска психолошка анализа.
Ниче се доста интересовао за руску књижевност. Читао је Пушкина, Љермонтова и Гогоља. За Достојевског је рекао да му је то једно од највећих открића у животу. „Знате ли Достојевског? Не рачунајући Стендала, нико ме није толико изненадио и пружио ми толико задовљства. Он је психолог са којим ја налазим заједнички језик“.
Прича се да је Ниче читао роман Достојевског „Понижени и увређени“ са сузама у очима. Извесно је да је немачки филозоф изразио најдубље поштовање према Достојевском када је прочитао ту књигу.
Постоје сведочанства да је Ниче прочитао и „Злочин и казну“ и „Идиота“, (и да је своју антихришћанску теорију засновао на супротности кнезу Мишкину), а такође „Записе из мртвог дома“ (и није био одушевљен руским песимизмом).
„Достојевски је једном написао: ’Кад не би било Бога све би било дозвољено’, и то је полазиште егзистенцијализма“, пише Сартр у свом култном филозофском делу „Егзистенцијализам је хуманизам“. У Сартровој интерпретацији то значи да уколико Бог не би постојао људи би одговарали за све и не би имали могућност да траже опроштај одозго.
Руска књижевност је далеко пре појаве егзистенцијализма тражила кључ за разумевање човека. Достојевски је ту потрагу за смислом изнео у први план и покушао да одгонетне тајну одговорности сопственог „ја“ и Бога на примеру Радиона Раскољникова у „Злочину и казни“, Ставрогина у „Злим дусима“ и Ивана Карамазова у „Браћи Карамазовима“.
Упрошћено речено, вера је главни одговор Достојевског на сва питања, што се коси са западним егзистенцијализмом.
Хемингвеј је писао: „Код Достојевског има ствари у које се може веровати и које су невероватне, али понешто је толико веродостојно да се човек и сам мења док то чита. Слабост и безумље, порок и светост, хазардерство – све то постаје стварност као што стварност постају пејзажи и путеви код Тургењева, или пребацивање трупа, ратиште, официри, војници и окршаји код Толстоја“.
Међутим, после такве похвале аутор износи супротно мишљење: „Све време размишљам о Достојевском. Како човек може да пише тако лоше, тако невероватно лоше, и да толико снажно утиче на читаоце?“
Многи руски стручњаци претпостављају да је Хемингвеј заправо завидео Достојевском.
Толстој је био већи мајстор за писање романа, сматра Памук, али уједно констатује да је на њега лично далеко више утицао Достојевски. Једном је на предавању у Санкт Петербургу Памук признао да се његов живот потпуно изменио када је први пут прочитао „Браћу Кармазове“. Чак је осетио да Достојевски разговара лично са њим и да му открива нешто о људима и животу што нико други не зна.
Са 20 година Орхан Памук је читао „Зле духе“, и био истовремено и зачуђен и уплашен. Ништа од раније прочитаног није на њега оставило такав утисак. Био је шокиран тиме колико страст ка власти може бити снажна, и истовремено потресен човековом способношћу да опрашта и потребом да верује. Истовремена тежња ка ниским страстима и узвишеној светости приморала је Памука да се дубоко замисли.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
