Мрачни и скандалозни: Шест филмова руског редитеља Алексеја Балабанова које треба да погледате

Алексеј Балабанов/STV Film Co., 1997
Слабо познат изван Русије, редитељ Алексеј Балабанов може се упоредити са аргентинским редитељем Гаспаром Ноеом или аустријским Михаелом Ханекеом, па чак и са Квентином Тарантином, с тим што његови филмови имају свој специфичан мрачни шарм. Ово је његових шест најбољих остварења које вреди погледати.

„Сви моји филмови су о љубави”, рекао је редитељ Алексеј Балабанов, коментаришући свој узнемирујући филм „Терет са шифром 200“. То звучи чудно, јер бројна убиства нису најгора ствар која се дешава у овом филму. Али, на неки начин, то је истина. Балабанов је умро пре пет година, али његови филмови су још увек предмет дебате, јер се баве питањима на које сваки гледалац треба да нађе свој одговор.

Алексеј Балабанов

Брат (1997)

Данила Багров, ветеран из Чеченског рата, којег игра Сергеј Бодров Млађи (1971 – 2002), долази кући и схвата да нема шансе да живи нормалан живот. Његов брат Виктор ради као плаћени убица и једног дана тражи од њега да обави његов посао. Тако почиње рат међу бандама. Наставак овог филма, „Брат 2”, одиграва се у Америци, где Данила одлази да освети свог ратног друга.

Заплет звучи једноставно, али и „Брат” и „Брат 2” су били огромни хитови и у Русији су стекли култни статус. Тешко да се у Русији може наћи неко ко није гледао ове филмове барем једном.

Како је рекао Сергеј Сељанов, Балабановљев пријатељ и продуцент, „Баланов је приказао постсовјетског руског грађанина који држи до себе и људима се то свидело.” Сам редитељ је, међутим, био скептичен и за ове филмове је рекао да су „ђубре”.

О наказама и људима ("Про уродов и людей", 1998)

После „Брата” Балабанов је снимио вероватно свој најнеобичнији филм. Јохан, главни јунак филма, бави се порнографијом у царској Русији, фотографишући необичне људе, „наказе”, укључујући и пар Сијамских близанаца. Прича се развија на неочекиван начин и за Јохана и за његов прљав посао.

Филм није доживео комерцијални успех, али Балабанов и тако није много марио за новац. Многи, као на пример филмски критичар Виктор Матизен, сматрају да је филм одвратан: „човекомрзачки и без логике”. Други су, међутим, уживали у интелигентном заплету са великим бројем алузија на Достојевског и ремек-дела руске кинематографије.

Рат ("Война", 2002)

Рат у Чеченији је био трауматично искуство за постсовјетску Русију и то је важна тема за Балабанова. У овом филму он је храбро заронио у њу. И сам филм је снимљен на локацији у Чеченији, док је рат још трајао. „Рат” је прича о руском војнику и енглеском пару које је заробио чеченски ратни вођа. Он ослобађа војника и Енглеза и налаже им да скупе откупнину за Енглезову жену. Ово је само почетак приче.

Рат је 2000-их још био у току, када је Балабанов снимао свој филм. Праве војне трупе су чувале локацију снимања. Балабанов је признао да је правио суров филм и да ништа није морао да измишља. Прави Чеченски рат је био довољно страшан: „Оно што видите на екрану засновано је на стварним догађајима.”

Жмурке ("Жмурки", 2005)

Замислите Тарантинов филм (са гангстерима, дугим дијалозима и децилитрима крви) који се догађа у руском провинцијском граду 90-их, у време познато по свемоћним организованим криминалним групама. Алексеј Пањин и Дмитриј Дјужев играју двојицу насилних гангстера који наилазе само на проблеме.

„За оне који су преживели деведесете”, гласи рекламни слоган за овај филм. „'Жмурке' су смешан, циничан и анти-интелектуалан филм, али представља очигледну друштвену сатиру која изазива нервозан смех гледалаца”, записао је критичар Василиј Корецки.

Терет са шифром 200 ("Груз 200", 2007)

Радња се дешава 1984. године, совјетске трупе су у Авганистану, а млади војници се враћају кући у сандуцима од цинка, који се у војном сленгу називају „терет са шифром 200“. У међувремену страшне ствари се дешавају у измишљеном совјетском граду Лењинску, где психопата киднапује ћерку локалног шефа Комунистичке партије. 

„Терет са шифром 200“ је филм посвећен теми лаганог пропадања СССР-а који је шокирао  Русију. Неки глумци су одбили да играју када су прочитали сценарио, а неки продавци карата су одбијали да продају улазнице. Балабанов је само слегао раменима: „То није политички филм, нема никакву поруку. То су само моја осећања о 1984. години”.

И ја хоћу ("Я тоже хочу", 2012)

Негде југоисточно од Санкт Петербурга на мистичном месту према легенди се налази Звоник Среће који доноси вечиту срећу. Гангстер, музичар и још неки њихови пријатељи крећу  у потрагу за овим местом и сви понављају: „И ја хоћу”, када чују главног јунака који каже да тежи за срећом. Али не стижу сви  на одредиште.

„Мислим да је ово мој последњи филм”, рекао је Балабанов одмах по његовом приказивању. Мање од годину дана касније Балабанов је умро од срчаног удара. „И ја хоћу” је „истовремено најбезнадежнији Балабановљев филм и бајка”, рекао је филмски критичар Антон Долин. То је нека врста ауто-некролога великог редитеља. У филму се он појављује на самом крају у кратком камео-наступу којим се опрашта од гледалишта.

Прочитајте такође! Псовке, пијанство и ништавило: Пет најскандалознијих руских филмова

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“