Овде зидове не красе платна Рембранта или Каравађа, већ фотографије мачака. Прича о мачкама прати историју музеја који оне већ вековима чувају: од раскоши до беде и назад.
„То је истинска симбиоза између животиње и човека”, каже за Russia Beyond Марија Халтунен, помоћница директора и мачји представник за штампу.
Мачке у Зимском дворцу станују од времена царице Јелисавете Петровне. 1747. године она је објавила декрет којим је задужила кочијаша да у Зимски дворац донесе „кућне мачке погодне за држање”. Кочија препуна руских плавих мачака брзо је стигла из Казања у царску резиденцију у Санкт Петербургу.
Јелисаветина наследница Катарина Велика била је та која је дворац претворила у једну од највећих уметничких институција. „Она је веома брзо схватила да је уметност међу владарима Европе статусни симбол”, објашњава Џералдина Норман, ауторка књиге „Ермитаж: биографија великог музеја” и саветница директора „Ермитажа”.
Катарина Велика је 1771. године купила прву слику Рафаела за Русију. Осам година касније, откупила је колекцију британског премијера Роберта Волпола са скоро 200 уметничких дела, међу којима су биле и слике Рубенса и Веласкеза. Царица Катарина је укупно набавила око 4000 слика старих мајстора и невероватних 10 000 резбарених драгуља за које Норман каже да су били њена „велика љубав”.
„Била је то љубав, али и државна политика и то врло мудра политика”, каже Норман. „Она се такмичила са Французима, Немцима и Енглезима и непрекидно их је остављала за собом када се ради о набавци уметничких дела.”
Све већи углед колекције Катарине Велике, која је за јавност била отворена 1852. године као први руски јавни музеј, огледао се и у статусу њених чувара. За време Катаринине владавине у дворцу је уведена разлика између кућних и дворских мачака, које су слободно владале просторијама двора. Њихов рад био је важнији него икада раније. Наиме, у једном писму Катарина је записала: „Галерије имају мали број посетилаца: само ја и мишеви.”
Октобарска револуција 1917. године из Зимског дворца је истерала цара Николаја II. Према Халтунен, последњи владар династије Романов био је велики љубитељ животиња. Држао је неколико породичних паса и мачака. Док су пси убијени заједно са својим власницима, мачке су остале у дворцу и тако избегле њихову судбину.
Бољшевици су национализовали „Ермитаж” и тако је почео трауматичан период за музеј који ће трајати преко тридесет година. 1930. године Стаљин је почео распродају блага из „Ермитажа” како би финансирао совјетску индустријализацију. (Слике старих мајстора које је купио амерички индустријалац Ендрју Мелон легле су у основу Националне галерије у Вашингтону).
Најтежи дани, међутим, стигли су са Другим светским ратом, када је у опсади Лењинграда која је трајала 872 дана, умрло милион и по људи. Колекција „Ермитажа” је евакуисана на Урал, а у дворцу су остали само празни рамови. Док је град умирао од глади, „све животиње су нестале из њега, чак и птице”, прича Халтунен. „Није било ничега за јело.”
Мачке су одржале своје власнике у животу, тако што су биле поједене. Био је то једини период у историји „Ермитажа” када у музеју није било мачака. После рата „Ермитаж” је нове мачке набавио из Новгорода и Пскова.
Када се ситуација у земљи стабилизовала, све већа популација музејских мачака пратила је ширење музејских активности. После Стаљинове смрти у музеју је поново изложена колекција постимпресионистичких и модернистичких дела.
Почетком 90-их година распад Совјетског Савеза оставио је „Ермитаж” без средстава. У документарном филму „Hermitage Revealed” („Откривајући Ермитаж”) директор музеја Михаил Пиотровски се присећа да није било довољно новца за поправку крова.
1995. године, недуго пошто је почела да ради у музеју, Халтунен је сишла у подрум и била је шокирана када је угледала неколико десетина мачака које су пиљиле у њу, једнако изненађене. Мачке су, као и њихов дом, биле у лошем стању, гладне и запуштене.
Халтунен и њен пријатељ су почели да доносе кашу из кантине и да их хране. Иницирали су акцију „Рубља за мачку” како би прикупили новац за храну и лечење мачака. Добили су подршку Пиотровског за идеју да се један део подрума издвоји за бригу и чување мачака. Данас се ту налази велики број специјалних стубића и дасака за гребање, чинија за храну и ћебади на цевима за грејање, где се мачке одмарају зими.
Под управом Пиотровског музеј је задобио нови живот. Отворено је иновативно одељење за савремену уметност. За своју видео-инсталацију „Подрум” холандски уметник Ерик ван Лиесхоут провео је девет месеци са мачкама у подруму за време реновирања. „Мачке су душа ове грађевине”, рекао је Лиесхоут. „Оне су за мене супкултура.”
Иако мачке више не тумарају слободно кроз дворац како су чиниле некад, у Катаринино доба, оне међу њима које су више расположене за дружење улазе у двориште дворца или се спуштају на обалу реке, застајући да се протегну на капији. Данас оне имају своје „личне карте” и могу се похвалити бригом посвећених волонтера и ветеринара, као и годишњим празником у њихову част. То је прилика за посетиоце да их упознају (и усвоје по жељи).
Оне су данас мање ловци, а више амбасадори културе или „размажене кућне мачке”, како у шали каже Халтунен, али њихово присуство ипак држи мишеве на дистанци. Оне остају део историје „Ермитажа”, ништа мање важан од Монеових слика или древног злата и предивних дворана Зимског дворца.
Када је редитељка Марџи Кинмаут одлучила да сними документарни филм о „Ермитажу”, није планирала да прикаже само уметност овог музеја. „Желела сам да завирим иза сцене и да покажем шта се стварно догодило после револуције”, рекла је она за Russia Beyond.
Филм „Откривајући Ермитаж” такође је први случај да је страном редитељу дозвољено да снима у овом музеју. Кинмаут је дошла на позив директора Михаила Пиотровског и добила је слободан приступ особљу, изложбама и депоу.
„Депои су препуни дивних изненађења, тајни, ствари које јавност нема прилику да види”, каже она. Међу својим омиљеним открићима она истиче царско купатило препуно различитих драгоцености.
Током снимања које је трајало две године Кинмаут је открила да је музеј „огроман свет за себе. Могла бих да се вратим и да снимим сасвим другачији филм о њему”, рекла је она. „Тамо живи тако много прича.”
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
