Дијалекти у руском језику: Како се говори од Каљининграда до Владивостока

1. Савремени руски је пореклом један од дијалеката староруског језика

Обичан свет који је живео у Старој Русији био је углавном неписмен, они нису имали речнике у којима би могли да провере како се користи одређена реч нити су се превише замарали правилима. Зато је у средњем веку језик староруске књижевности преплетен са старославенским језиком по дефиницији заснивао на усменим традицијама - био је спонтан и није се ослањао на педантне академике који одређују и поштују правила.

Русија је до 15-16. века била колаж феудалних кнежевина. Упркос томе што су неке од њих пропадале под татарско-монголским јармом, староруски језик је наставио да се развија. Од 14. века географско блиским подручјима говор је почео да се развија на различите начине па су се постепено појавила три дијалекта: украјински, белоруски и руски. Сви они временом су се развили у посебне језике који данас припадају подгрупи источнословенских језика (из групе словенских језика, породица индоевропских језика).

2. Савремени руски језик има три главна дијалекта

Иако је Русија огромна, лингвисти разликују само три групе руских дијалеката: северни, јужни и средњеруски, с тим да је потоњи под снажним утицајем прва два.

Игор Исајев, руководилац Института за лингвистику Руског државног универзитета за хуманистичке науке (РГГУ), каже да се стари дијалекти на истоку Русије могу условно поделити повлачењем линије преко средишњег европског дела земље од Вјатке (данашњи Киров) преко Нижњег Новгорода до Саратова на југу.

Наталија Носова

Сви дијалекти источно од те границе, а то значи цео Урал, Сибир и Далеки исток, били су формирани на бази дијалеката најранијих словенских насеља. То је језик досељеника из средишње Русије, који се није пуно променио током година.

Стога нећете осетити велику разлику између говорних навика у Владивостоку и Москви, док ће путници између Архангелска на северу и Краснодара на југу морати итекако да начуље уши.

3. Књижевни језик се обликовао око политичког центра

Такозвани књижевни језик говори се у свим већим градовима Русије, што доводи до постепене ерозије архаичних дијалеката с краја 19. века. Ипак, нико не може да каже да сви Руси говоре на исти начин.

Колоквијализми и вернакуларни изрази их лако одају, посебно у селима и малим градовима, и међу старијим људима. Међутим, те разлике никада неће бити тако видљиве као што су, рецимо, у различитим регионима Италије или Кине. Осим неколико необичних речи, сви Руси разумеју једни друге.

Књижевна норма је дијалект средишње Русије, начин на који се говори у Москви. Разлог лежи у чињеници да је Москва после распада Кијевске Русије ускоро постала доминантна. „Да је власт остала концентрисана у Владимиру и Суздаљу, где се говорио северни дијалект, како су ствари стојале крајем 13. века, сви бисмо данас говорили тим дијалектом", тврди Игор Исајев.

4. Како се северни и јужни дијалекти разликују од књижевне норме

„Ако, примера ради, пођете возом од Петрозаводска до Сочија, односно од севера до југа, чућете неколико варијанти руских дијалеката: неки ће рећи 'о' уместо 'а', или 'ц' умјесто 'ч', или 'х' уместо 'г'", каже Нели Красовска, професорка на Тулском универзитету.

Наталија Носова

Разлике постоје на свим језичким нивоима: у фонетици (изговор гласова), морфологији (промене облика речи у деклинацији и конјугацији и промене граматичких морфема с тим у вези) и вокабулару. Доносимо вам неколико карактеристичних одлика.

• „Хекање“

Једно од најупечатљивијих обележја јужног дијалекта (Рјазањ, Курск, Вороњеж, Белгород) је такозвани феномен „хекања“ или, академским речником речено, „фрикативног г“. Овај феномен се обележава руским словом гама - γ, али се изговара као звучно или безвучно „х“. Чешће се ради о обезвучивању сугласника „г“ на крају речи испред самогласника. Примера ради, уместо „снега“ људи кажу „снеха“. Што јужније идете, то ће „г“ постајати дубље и грленије, па ће чак почети да се појављује и на почетку речи. Тако у Краснодару, може да се чује „хород“ уместо „город“ („град“). Уз то, joш даље, на југу, у Украјини,  и на Западу, у Белорусији, „хекање“ је књижевна норма.

• „Окање“ и „акање“

Док житељи средишње Русије  изговарају ненаглашено „о“ као „а“ („Масква“, а не „Москва“), северњаци се могу идентификовати по свом јасном изговору гласа „0“. Поред тога, „акање“ се може чути када Руси говоре друге језике, напр. српски:  „адгавор“ уместо „одговор“ и тд.

• Замена „ф“ и „х“

Ова одлика је карактеристична за север и југ Русије. Тако су сељаци на имању Лава Толстоја свог господара звали „грах“ уместо „граф“ („гроф“).

• Палатализација сугласника

Људи на северу воле да кажу „ц“ уместо „ч“. На тај начин „печка“ („пећ“) постаје „пецка“, а „внучок“ („унук“) „внуцок“. То се не догађа на југу, јер говорници тамо умекшавају наставак за 3. лице једнине глагола „т“ (као код облика за инфинитив) па „он ходит“ („он хода“) почиње да звучи као „ходит'“.

Прочитајте још: Светски, а словенски: 17 врло занимљивих чињеница о руском језику

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!