10 највећих хуља у руској књижевности

Кадар из „Браће Карамазових”. Кирил Лавров, десно, као Иван Карамазов, и Валентин Никулин као Смердјаков.

Кадар из „Браће Карамазових”. Кирил Лавров, десно, као Иван Карамазов, и Валентин Никулин као Смердјаков.

Sputnik
Сигурно не бисте волели да са неким од њих имате посла у стварном животу. Чак и у имагинарном свету, они су неподношљиви.

1. Евгеније Оњегин (истоимени роман у стиховима Александра Пушкина, објављен 1833. године)

Јевгениј Кибкало у опери „Евгеније Оњегин” у Бољшој театру

Сматра се да је „Евгеније Оњегин” прави бисер поезије у обимном Пушкиновом опусу. Најутицајнији руски песник 19. века написао је ово ремек-дело које у потпуности приказује Русију тога доба, а његов главни јунак је отелотворење  свих порока тог времена.

Племић који се досађује и који није радио ниједан дан у животу води испразан живот препун бесмислене забаве, подсмева се свом најбољем пријатељу, прави се да се удвара његовој девојци (само да би се забавио), а онда га убије у двобоју. Какав кретен!

 2. Алексеј Молчалин („Невоље због памети” Александра Грибоједова, 1825. године)

Александра Кузенкина као Софја и Владимир Прокошин као Молчалин у драми Александра Грибоједова „Невоље због памети” у Театру Моссовјета у Москви.

„Невоље због памети” је успешан позоришни комад из 1825. године који исмева хипокризију руске аристократије, где је свако опседнут својим везама и утицајем, не марећи за интегритет и поштење.

Молчалин, чије презиме значи „ћутљиви”, ради као секретар старог племића и спреман је да учини све како би добио унапређење, укључујући и показивање лажних љубавних осећања према ћерки свог шефа. Његово име је у руском постало синоним за препреденог и непринципијелног каријеристу који је спреман да подилази свакоме ко може да му помогне да напредује.

3. Степан Пљушкин („Мртве душе” Николаја Гогоља, 1842)

У „Мртвим душама” главни јунак Павел Чижиков путује кроз унутрашњост Русије и откупљује мртве кметове од њихових власника (како би извео финансијску превару). Он наилази на различите, углавном непријатне, спахије. Пљушкин је можда најгори међу њима. То је старац-тврдица, који сакупља све што може и чува, иако његово имање буквално труне у прљавштини.

4. Порфириј „Јудушка” Головјов („Господа Головјови” Михаила Салтиков-Шчедрина, 1880)

Филм „Јудушка Головјов” заснован на роману „Господа Головјови”, 1933)

Како сте можда већ приметили, руски писци из 19. века волели су да критикују аристократију, а у томе је непревазиђен био Михаил Салтиков-Шчедрин. У роману „Господа Головјови” он описује нефункционалну племићку породицу где се браћа мрзе и покушавају да добију што већи део наследства.

Међу њима је најгори Порфириј Головјов, по надимку Јудушка. Путем преваре и издаје он целокупно богатство своје породице узима у своје руке, али на крају у томе не налази задовољство. Умире несрећан и сам, као и други ликови у овом роману. Салтиков-Шчедрин није писац за преосетљиве.

5. Грушњицки („Херој нашег доба” Михаила Љермонтова, 1840)

Леонид Губанов као Грушњицки и Карина Шмаринова као кнегињица Мери у сцени из филма „Кнегињица Мери” заснованог на „Хероју нашег доба”.

Главни јунак Љермонтовљевог јединог романа Григориј Печорин подсећа на Евгенија Оњегина. Он је још један племић који је уморан од себе самог и неспособан да осећа. Он уништива животе људи око себе. Па ипак, Печорин разуме своју грешну природу и у суштини је интелигентан човек.

Он у роману, међутим, има двојника, самољубивог Грушњицког. Овај официр има све Печоринове пороке без његовог талента, па је зато читаоцу још одвратнији. Када га Печорин убије у двобоју, то долази готово као олакшање. 

6. Марфа Кабанова („Олуја” Александра Островског, 1860)

Филм „Олуја”, 1933.

И жене могу бити негативци, а писац Александар Островски то је доказао у „Олуји”, драми написаној 1859. године). Марфа Кабанова је удовица која својом породицом влада гвозденом руком. Увек намрштена, размећући се својом православном вером, Кабанова своју снају Катерину практично наводи на самоубиство. Кабанова симболизује средњовековну, назадну и мрачну страну Русије која је вековима иритирала просвећене Русе.

7. Породица Курагин („Рат и мир” Лава Толстоја, 1865-1869)

Слева надесно: Глумци који играју Елену Курагину, Анатолија Курагина и Наташу Ростову у филму „Рат и мир”.

Толстојев монументални роман приказује пороке и врлине његове епохе. У роману су Курагини задужени за пороке. Стари кнез Василиј Курагин, лукав и арогантан сплеткарош, учиниће све што може како би се додворио и напредовао у каријери, укључујући и неке прилично мрачне интриге.  

Његова деца су још гора. Василијев син Анатолиј заводи невину Наташу Ростову иако је тајно ожењен Пољакињом. Анатолијева сестра Елен је типична спонзоруша која вара све своје љубавнике и законитог мужа. Осим тога, прича се да су њих двоје у инцестуозној вези. Курагини представљају своје што је Толстој презирао.

8. Павел Смердјаков („Браћа Карамазови” Фјодора Достојевског, 1879-1880)

Валентин Никулин као Смердјаков у филму „Браћа Карамазови”

Овај списак бисмо могли у потпуности да попунимо ликовима из романа Достојевског, који је био мајстор у приказивању људских сподоба. Па ипак, Павел Смердјаков, незаконити син Фјодора Карамазова, који је био кувар у његовој кући, вероватно је најгори.

Рођен као мизантроп, Смердјаков презире свакога: свог оца, Русију, свет и себе. Каже да „руски народ треба бичевати”. Иако слуга, сања да постане господар и да све кажњава. Смердјаков планира и извршује убиство свог оца, а затим и самоубиство.  

 9. Чувар („Колимске приче” Варлама Шаламова, 1966-1967)

Гробље колимског гулага

То је колективни лик, cваки чувар који је радио у совјетском радном логору, где је Шаламов провео 14 година за време Стаљинове власти. Његова проза је фактички документаристичка. У збирци „Колимске приче” Шаламов описује страшан живот изгладнелих, немоћних затвореника и чувара који их понекад убијају без икаквог разлога, само због неосетљивости. Шаламов ништа није измислио: такви људи су стварно постојали и то у великом броју.

10. Андреј Комјага („Дан опричника” Владимира Сорокина, 2006)

Глумац Виктор Раков као Комјага у „Дану опричника”, представа у Театру Ленкома у Москви.

Овај роман комбинује елементе сатире и антиутопије. Година је 2027. и Русија је постала ултраправославна монархија у којој опричници (првобитно телохранитеља Ивана Грозног) тероришу народ у име Цара, убијајући и уцењујући људе. То ради и Комјага, главни јунак романа. Један његов дан чине убиства и силовања, као и дрога и оргије, а увек са божјим именом на уснама.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“