Сцена из совјетског играног филма „Идиот“,1958.
SputnikЧовек се често пита да ли је добар или лош, вредан или ништаван, можда посебно када устане мамуран или пресече некоме пут у саобраћају. „Зашто нисам идеалан, зашто не могу да волим све људе и несебично помажем“, питамо се у тешким тренуцима. Опустите се. Бити идеалан није најбоље решење. Фјодор Достојевски је то доказао у „Идиоту“.
„Идиот“, 1958.
SputnikКнез Лав Мишкин је управо такав идеалан човек. „Достојевски је желео да опише савршеног човека, пуног симпатије и разумевања за све мрске људе у злом свету“, читамо на веб сајту који објављује радове о најбољим делима руске књижевности Полка. У рукописима Достојевског Мишкин је описан као Кнез Христ, и он заиста јесте као Исус Христос: пун љубави и праштања, човек без икаквог зла у себи.
Околина га ипак доживљава као психички поремећену особу и не схвата његову добру душу.
Сваки лик романа (а има их пуно), изузев Мишкина, опседнут је нечим или неким. Таква је и Настасја Филиповна, кнежева љубав, понижена у детињству и пуна презрења према себи и свету.
Јуриј Јаковљев како кнез Мишкин и Јулија Борисова као Настасја Филиповна у филму снимљеном 1958.
SputnikИли 18-годишњи Иполит који сматра да је велик човек, али неизлечиво болестан покушава да изврши самоубиство. Као и обично, Достојевски продире у највеће дубине људске душе.
Радећи на роману „Идиот“, Достојевски је пожелео да пусти причу да се слободно развија. Прва идеја је била књига о неваљалом човеку који налази Бога. Али затим се предомислио и поставио питање, да ли је хришћански идеал, чије је кнез олицетворење, заиста потребно савременом свету?
„Идиот“, слика Иље Глазунова
Писац је желео да роман садржи реалистичне приче, и писао је, не размишљајући како ће се све завршити, стварао нове и нове околности за своје јунаке. То није било лако.
„Вртело ми се у глави од свега тога. Право је чудо да нисам полудео“, писао је Достојевски у писму пријатељу.
У одређеној мери сам живот је диктирао Достојевском овај роман. Јунаци романа су читали исте новинске чланке као и његови савременици. Штавише, из новина је за потребе романа позајмио једно убиство.
„Идиот“, 1958.
Sputnik„Достојевки је писао 'Идиота', живећи ван Русије (у Фиренци - прим.ред.)“, читамо у чланку на сајту Арзамас. „Бојао се да ће изгубити везу са отаџбином. Читао је руске новине, посвећивао много пажње најзначајним догађајима у Русији. Управо зато, читајући „Идиота“, можете да сазнате пуно о Русији 19. века.
У једном од првих поглавља кнез Мишкин прича о човеку осуђеном на смртну казну. Његови описи последњих тренутака човека осуђеног на смрт спадају међу најузбудљивије у светској књижевности, тим пре што знате да догађаји нису измишљени.
„Идиот“, 1958.
SputnikДостојевски је сам био осуђен на смрт 1849-те, као члан радикалне револуционарне организације. Свега минут пре егзекуције речено му је да га је цар Николај I помиловао и уместо смрти, шаљу га на робију. Достојевски је данима чекао да дођу по њега и изврше ту смртну казну, и ти су га дани променили за читав живот.
Речи кнеза Мишкина о човеку осуђеном на смрт су још јаче, јер долазе из уста човека који је зна о чему говори. Била би штета пропустити тако потресну причу.
Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу