150 година најпознатијег „Идиота“: 5 разлога да прочитате ремек-дело Фјодора Достојевског

1. Прича о идеалном човеку у суровом свету 

Човек се често пита да ли је добар или лош, вредан или ништаван, можда посебно када устане мамуран или пресече некоме пут у саобраћају. „Зашто нисам идеалан, зашто не могу да волим све људе и несебично помажем“, питамо се у тешким тренуцима. Опустите се. Бити идеалан није најбоље решење. Фјодор Достојевски је то доказао у „Идиоту“.

„Идиот“, 1958.

Sputnik

Кнез Лав Мишкин је управо такав идеалан човек. „Достојевски је желео да опише савршеног човека, пуног симпатије и разумевања за све мрске људе у злом свету“, читамо на веб сајту који објављује радове о најбољим делима руске књижевности Полка. У рукописима Достојевског Мишкин је описан као Кнез Христ, и он заиста јесте као Исус Христос: пун љубави и праштања, човек без икаквог зла у себи.

Околина га ипак доживљава као психички поремећену особу и не схвата његову добру душу.  

2. Плејада незаборавних ликови 

Сваки лик романа (а има их пуно), изузев Мишкина, опседнут је нечим или неким. Таква је и Настасја Филиповна, кнежева љубав, понижена у детињству и пуна презрења према себи и свету. 

Јуриј Јаковљев како кнез Мишкин и Јулија Борисова као Настасја Филиповна у филму снимљеном 1958.

Sputnik

Или 18-годишњи Иполит који сматра да је велик човек, али неизлечиво болестан покушава да изврши самоубиство. Као и обично, Достојевски продире у највеће дубине људске душе. 

3. Смео експеримент 

Радећи на роману „Идиот“, Достојевски је пожелео да пусти причу да се слободно развија. Прва идеја је била књига о неваљалом човеку који налази Бога. Али затим се предомислио и поставио питање, да ли је хришћански идеал, чије је кнез олицетворење, заиста потребно савременом свету?

„Идиот“, слика Иље Глазунова

Писац је желео да роман садржи реалистичне приче, и писао је, не размишљајући како ће се све завршити, стварао нове и нове околности за своје јунаке. То није било лако.

„Вртело ми се у глави од свега тога. Право је чудо да нисам полудео“, писао је Достојевски у писму пријатељу.

4. Поглед на Русију 19. века 

У одређеној мери сам живот је диктирао Достојевском овај роман. Јунаци романа су читали исте новинске чланке као и његови савременици. Штавише, из новина је за потребе романа позајмио једно убиство.

„Идиот“, 1958.

Sputnik

„Достојевки је писао 'Идиота', живећи ван Русије (у Фиренци - прим.ред.)“, читамо у чланку на сајту Арзамас. „Бојао се да ће изгубити везу са отаџбином. Читао је руске новине, посвећивао много пажње најзначајним догађајима у Русији. Управо зато, читајући „Идиота“, можете да сазнате пуно о Русији 19. века. 

5. Достојевски је описао своје лично суочавање са смрћу

У једном од првих поглавља кнез Мишкин прича о човеку осуђеном на смртну казну. Његови описи последњих тренутака човека осуђеног на смрт спадају међу најузбудљивије у светској књижевности, тим пре што знате да догађаји нису измишљени.  

„Идиот“, 1958.

Sputnik

Достојевски је сам био осуђен на смрт 1849-те, као члан радикалне револуционарне организације. Свега минут пре егзекуције речено му је да га је цар Николај I помиловао и уместо смрти, шаљу га на робију. Достојевски је данима чекао да дођу по њега и изврше ту смртну казну, и ти су га дани променили за читав живот.  

Речи кнеза Мишкина о човеку осуђеном на смрт су још јаче, јер долазе из уста човека који је зна о чему говори. Била би штета пропустити тако потресну причу.

Још о Достојевском: „Словце” о Словенима: пророчки текст великог руског генија

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!