1. Евгеније Оњегин (истоимени роман у стиховима Александра Пушкина, објављен 1833. године)
Alexandr Gladstein/Sputnik
Сматра се да је „Евгеније Оњегин” прави бисер поезије у обимном Пушкиновом опусу. Најутицајнији руски песник 19. века написао је ово ремек-дело које у потпуности приказује Русију тога доба, а његов главни јунак је отелотворење свих порока тог времена.
Племић који се досађује и који није радио ниједан дан у животу води испразан живот препун бесмислене забаве, подсмева се свом најбољем пријатељу, прави се да се удвара његовој девојци (само да би се забавио), а онда га убије у двобоју. Какав кретен!
2. Алексеј Молчалин („Невоље због памети” Александра Грибоједова, 1825. године)
Јекатерина Чеснокова/Sputnik
„Невоље због памети” је успешан позоришни комад из 1825. године који исмева хипокризију руске аристократије, где је свако опседнут својим везама и утицајем, не марећи за интегритет и поштење.
Молчалин, чије презиме значи „ћутљиви”, ради као секретар старог племића и спреман је да учини све како би добио унапређење, укључујући и показивање лажних љубавних осећања према ћерки свог шефа. Његово име је у руском постало синоним за препреденог и непринципијелног каријеристу који је спреман да подилази свакоме ко може да му помогне да напредује.
3. Степан Пљушкин („Мртве душе” Николаја Гогоља, 1842)
Пљушкин, илустрација Петра Михајловича Боклевског / TASS
У „Мртвим душама” главни јунак Павел Чижиков путује кроз унутрашњост Русије и откупљује мртве кметове од њихових власника (како би извео финансијску превару). Он наилази на различите, углавном непријатне, спахије. Пљушкин је можда најгори међу њима. То је старац-тврдица, који сакупља све што може и чува, иако његово имање буквално труне у прљавштини.
4. Порфириј „Јудушка” Головјов („Господа Головјови” Михаила Салтиков-Шчедрина, 1880)
Ленсоюзфильм
Како сте можда већ приметили, руски писци из 19. века волели су да критикују аристократију, а у томе је непревазиђен био Михаил Салтиков-Шчедрин. У роману „Господа Головјови” он описује нефункционалну племићку породицу где се браћа мрзе и покушавају да добију што већи део наследства.
Међу њима је најгори Порфириј Головјов, по надимку Јудушка. Путем преваре и издаје он целокупно богатство своје породице узима у своје руке, али на крају у томе не налази задовољство. Умире несрећан и сам, као и други ликови у овом роману. Салтиков-Шчедрин није писац за преосетљиве.
5. Грушњицки („Херој нашег доба” Михаила Љермонтова, 1840)
Sputnik
Главни јунак Љермонтовљевог јединог романа Григориј Печорин подсећа на Евгенија Оњегина. Он је још један племић који је уморан од себе самог и неспособан да осећа. Он уништива животе људи око себе. Па ипак, Печорин разуме своју грешну природу и у суштини је интелигентан човек.
Он у роману, међутим, има двојника, самољубивог Грушњицког. Овај официр има све Печоринове пороке без његовог талента, па је зато читаоцу још одвратнији. Када га Печорин убије у двобоју, то долази готово као олакшање.
6. Марфа Кабанова („Олуја” Александра Островског, 1860)
Союзмультфильм
И жене могу бити негативци, а писац Александар Островски то је доказао у „Олуји”, драми написаној 1859. године). Марфа Кабанова је удовица која својом породицом влада гвозденом руком. Увек намрштена, размећући се својом православном вером, Кабанова своју снају Катерину практично наводи на самоубиство. Кабанова симболизује средњовековну, назадну и мрачну страну Русије која је вековима иритирала просвећене Русе.
7. Породица Курагин („Рат и мир” Лава Толстоја, 1865-1869)
Sputnik
Толстојев монументални роман приказује пороке и врлине његове епохе. У роману су Курагини задужени за пороке. Стари кнез Василиј Курагин, лукав и арогантан сплеткарош, учиниће све што може како би се додворио и напредовао у каријери, укључујући и неке прилично мрачне интриге.
Његова деца су још гора. Василијев син Анатолиј заводи невину Наташу Ростову иако је тајно ожењен Пољакињом. Анатолијева сестра Елен је типична спонзоруша која вара све своје љубавнике и законитог мужа. Осим тога, прича се да су њих двоје у инцестуозној вези. Курагини представљају своје што је Толстој презирао.
8. Павел Смердјаков („Браћа Карамазови” Фјодора Достојевског, 1879-1880)
Sputnik
Овај списак бисмо могли у потпуности да попунимо ликовима из романа Достојевског, који је био мајстор у приказивању људских сподоба. Па ипак, Павел Смердјаков, незаконити син Фјодора Карамазова, који је био кувар у његовој кући, вероватно је најгори.
Рођен као мизантроп, Смердјаков презире свакога: свог оца, Русију, свет и себе. Каже да „руски народ треба бичевати”. Иако слуга, сања да постане господар и да све кажњава. Смердјаков планира и извршује убиство свог оца, а затим и самоубиство.
9. Чувар („Колимске приче” Варлама Шаламова, 1966-1967)
Дмитриј Вишемирски/russiainphoto.ru
То је колективни лик, cваки чувар који је радио у совјетском радном логору, где је Шаламов провео 14 година за време Стаљинове власти. Његова проза је фактички документаристичка. У збирци „Колимске приче” Шаламов описује страшан живот изгладнелих, немоћних затвореника и чувара који их понекад убијају без икаквог разлога, само због неосетљивости. Шаламов ништа није измислио: такви људи су стварно постојали и то у великом броју.
10. Андреј Комјага („Дан опричника” Владимира Сорокина, 2006)
Артјом Геодакјан/TASS
Овај роман комбинује елементе сатире и антиутопије. Година је 2027. и Русија је постала ултраправославна монархија у којој опричници (првобитно телохранитеља Ивана Грозног) тероришу народ у име Цара, убијајући и уцењујући људе. То ради и Комјага, главни јунак романа. Један његов дан чине убиства и силовања, као и дрога и оргије, а увек са божјим именом на уснама.