Седам филмова Андреја Тарковског које свако треба да види

„Он је за мене Бог“, рекао је Ларс фон Трир за руског редитеља Андреја Тарковског. У интервјуу за Time Out London Фон Трир је рекао да је филм Тарковског „Огледало“ из 1975. одгледао 20 пута. Недавно је Би-Би-Си уврстио четири филма Андреја Тарковског у списак 100 најбољих филмова свих времена на страном језику.

Лепота и филозофска тишина чувених остварења Андреја Тарковског још увек инспирише познате редитеље, од Фон Трира до Андреја Звјагинцева, као и њихове млађе колеге.

Тарковски је био један од најдалековидијих, најчувенијих и најутицајнијих редитеља на свету када је трагично преминуо у 54. години, а снимио је само седам уметничких филмова. Свако његово остварење је метафизичко и духовно истраживање човечанства, и сваки његов филм је у целом свету признат као ремек-дело.

1. Иваново детињство, 1962.

Ово је први играни филм Тарковског. Дванаестогодишњи Иван, коме су фашисти убили родитеље, постаје обавештајац совјетске армије. Ризикује свој живот пролазећи кроз мочвару на линији фронта.

Овај филм је привукао велику пажњу на Западу. Добио је Златног лава на фестивалу у Венецији.

2. Андреј Рубљов, 1966.

Следећи филм Tарковског је пример како се развијала његова техника. У епизодама се приказује осам тренутака из живота руског иконописца. Многи су филм протумачили као алегорију која приказује тешке услове у којима су радили уметници за време совјетске власти, и због тога у Русији тај филм није приказиван годинама.

3. Соларис 1972.

Тарковски је постао још више цењен када је екранизовао научнофантастични „Соларис“ пољског писца Станислава Лема. То је прича о научнику послатом да истражи тајанствене догађаје на космичкој станици која се окреће око планете Соларис. Када је стигао на станицу, срео се са својом преминулом супругом... 

4. Огледало, 1975.

„Огледало“ је можда и кључни филм снимљен у стилу типичном за Тарковског. Он је толико поетичан колико је то уопште могуће у филмској уметности. Франгментарна сећања на песника Алексеја који умире стварају атмосферу упечатљиве аутобиографске замишљености са којом се преплићу стихови редитељевог оца Арсенија Тарковског, познатог песника совјетског периода. Радња није континуирана него се као у калеидоскопу комбинују догађаји, снови и сећања заједно са сценама из филмске хронике.

5. Сталкер, 1979.

Други научнофантастични филм Андреја Тарковског био је његово последње остварење снимљено у Русији, пре него што ће емигрирати у Италију. Филм је снимљен на основу романа браће Стругацки „Пикник покрај пута“. У измишљеном свету главни јунак Сталкер зарађује за живот тако што илегално води људе у Забрањену зону. У питању је напуштена територија где постоји нека скривена опасност. У њеном центру је соба за коју се верује да испуњава најскривеније жеље посетилаца. Сталкер одлази у Зону са једним писцем и једним професором. У овом метафизичком лавиринту могу се само осетити, али не и видети путеви кроз овај напуштени простор. Исто се може рећи и за стање ума.

6. Носталгија 1986.

Тарковски је почетком 1980-их заувек напустио Русију. Каријеру је наставио у Италији где је снимио документарни филм „Путовање у времену“, а затим играни филм „Носталгија“, снимљен у сарадњи са угледним италијанским сценаристом Тонином Гвером. У „Носталгији“ руски писац посећује Тоскану са својим преводиоцем, бавећи се проучавањем живота руског композитора из 18. века. Патио је од носталгије и очајања све док није срео Доменика, умно поремећеног човека који га је убедио да хода са упаљеном свећом од једног краја базена до другог, не би ли тако спасао свет.

7. Жртва, 1986.

Када је Тарковски почео да снима свој следећи и последњи филм, већ је знао да болује од рака. Филм шведске производње „Жртва“ је алегорија која говори о пожртвовању. Човек кога игра Ерланд Јозефсон жртвује све што му је било драго како би спречио нуклеарну катастрофу. Чињеница да је избор Тарковског пао на Јозефсона и директора фотографије Свена Никвиста, са којима је сарађивао Ингмар Бергман, говори о утицају шведског редитеља на Тарковског. Бергман је био један од ретких редитеља који су одушевљавали Андреја Тарковског.