Овај бисер руског севера је саграђен још 1714. године. Предање каже да је неимар подигао храм без једног јединог ексера, помоћу једне једине секире, коју је затим бацио у Оњешко језеро како више нико не би могао да понови његов подвиг.
Храм има осмоугаону основу, неколико нивоа и 22 куполе. Заједно са још једним дрвеним храмом, звоником и оградом чини архитектонски ансамбл који се зове Кишки Погост и представља објекат светског наслеђа Унеска.
У неким другим историјским околностима град Владимир би данас можда био престоница Русије, и тада би овај храм био један од главних симбола Русије, какав је данас Храм Василија Блаженог на Црвеном тргу. Ова црква је такође под заштитом Унеска. Храм Успења Пресвете Богородице подигнут је 1158. године када је овде владао кнез Андреј Богољупски, син оснивача Москве Јурија Долгоруког.
Током своје дуге историје храм је био изложен многим недаћама. На пример, Монголи су га спалили почетком 13. века. Тада су се жена и ћерка владимирског кнеза сакриле у храму, и изгубиле су живот у пламену. За време рестаурације у 19. веку овде су случајно откривене фреске Андреја Рубљова, чувеног иконописца с краја 14. и почетка 15. века.
И овај храм потиче из доба Андреја Богољупског. То је уједно и најпознатији симбол моћи и процвата Владимирско-суздаљске кнежевине у периоду његове владавине. По мишљењу сликара и рестауратора Игора Грабара, црква Покрова Пресвете Богородице на реци Нерли је најсавршенији храм подигнут у Старој Русији.
Црква од белог камена налази се близу места где се Нерла улива у реку Кљазму. Често вода надође и покрије ливаду око храма, а црква је на мањем узвишењу тако да представља изванредно леп призор.
Многе легенде су испредане о убиству царевића Димитрија, сина Ивана Грозног. Најчешће се помиње верзија по којој је Борис Годунов желео да се по сваку цену домогне власти и због тога је наредио својим људима да закољу царевића као јединог законитог царевог наследника (не рачунајући слабоумног Фјодора). На месту убиства, на обали Волге где се уздиже кремљ (стари град-тврђава) у Угличу, подигнут је најпре дрвени храм, а затим је 1692. године на његовом месту саграђена црква од камена.
У храму су сачуване изузетно вредне иконе из 18. века, на којима је приказана сцена убиства царевића Димитрија.
Овај необични храм је подигнут на литици Фороске обале, на јужној обали Кримског полуострва. Саграђен је 1892. године поводом чудесног спасења императорске породице у возу који је на путу за Крим слетео са пруге. Кров вагона се обрушио на царску породицу, а цар Александар III га је својим леђима придржавао док није пристигла помоћ.
После револуције је храм затворен и опљачкан, а у Другом светском рату је у њему био смештен одред совјетске армије. Храм је озбиљно страдао у нападу немачке авијације. У совјетском периоду су власти неколико пута намеравале да дигну цркву у ваздух и на њеном месту подигну санаторијум или виле за државнике, али неким чудом ниједан од тих планова није реализован. После Перестројке храм је поново отворен и у њему се врше богослужења.
Једна од најнеобичнијих руских цркава некада је била део имања Дубровице које је припадало угледним московским породицама. Сада се у племићкој кући налазе ресторан и матична служба, тако да је унаоколо увек много младих парова који после венчања позирају испред лепог храма.
Цркву су крајем 17. века саградиле непознате италијанске архитекте које је ангажовао кнез Голицин, тадашњи власник имања и васпитач Петра Првог. У совјетском периоду је звоник дигнут у ваздух, а храм је најпре служио као музеј, а затим је затворен.
Сјајни храм небескоплаве боје посвећен Светом Николи саграђен је у стилу барока из периода царице Јелисавете. То је прва црква у Русији подигнута за потребе војнопоморских трупа. Грађена је средином 18. века као храм дворског војнопоморског гардијског пука чије касарне су биле близу овог места.
У овом храму су богослужења вршена чак и у совјетско време, чак и у тешким данима опсаде Лењинграда. Овде је опевана позната песникиња Ана Ахматова. У овој цркви се још увек врше парастоси погинулим морнарима и подморничарима.
Црква је саграђена 1811. године по наруџбини императора Павла Првог. Он је желео да храм подсећа на цркву Светог Петра у Риму, и сам је изабрао пројекат који му се допао. Ово је саборна црква Санкт Петербурга и свечани дворски храм. Има 96 стубова који су окренути према Невском проспекту, са свих страна је споља и изнутра украшен природним каменом: травертином, карелским мермером, порфиритом и јасписом.
Цркву су осликавали и украсили најбољи уметници и вајари тога доба. Међу њима су Карл Брјулов и Владимир Боровиковски. Овде се чувају ратни трофеји стечени у тријумфалним биткама против Наполеонове Француске. Ту је сахрањен и фелдмаршал Кутузов, главни јунак тог рата.
У совјетском периоду је у храму смештен Музеј историје религије и атеизма, мошти светих су склоњене у поткровље, а јединствени сребрни иконостас је претопљен и тако заувек изгубљен. Од 1990-их се у храму поново врше богослужења.
Изградња храма светог Исакија је започета 1818. године за време императора Александра I, а завршена тек 1858. за време императора Николаја I. Архитекта Огист Монферан је буквално посветио живот изградњи ове цркве – умро је неколико месеци пре њеног завршетка.
У време опсаде Лењинграда у цркву су склањани вредни експонати из других музеја. Знало се да немачка авијација користи високи храм као оријентир и зато га не бомбардује.
Колонада Исакијевског храма је једно од најузвишенијих места у Петербургу са кога се пружа леп поглед на град, и зато је веома популарна међу туристима.
Храм је саграђен 1555-1561. по наруџбини Ивана Грозног у част победе над Казањским канатом. Ова црква се састоји од девет храмова, од којих је главни посвећен Покрову Пресвете Богородице, а један је посвећен московском јуродивом Василију Блаженом. Према легенди, Иван Грозни је наредио да се ослепе архитекте које су направиле тако леп храм, како никада више не би могле направити нешто слично или нешто још лепше.
Француске трупе су хтеле да дигну храм у ваздух када су се повлачиле из Москве 1812. године, али нису стигле да то учине. Бољшевици су такође крајем 1920-их одлучили да га дигну у ваздух, али је у одбрану храма устао архитекта и рестауратор Петар Барановски. Он је тим поводом чак упутио телеграм Јосифу Стаљину. Покровски храм је поштеђен, али је његов заштитник репресиран „због антисовјетског деловања“. У совјетско доба је у храму био смештен историјско-архитектонски музеј. Током 1990-их су поново уведена богослужења, а храм је стављен на листу светског наслеђа Унеска. И наравно, постао је један од главних симбола Русије.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
