У Третјаковског галерији у Москви отвара се прва велика изложба широм света познатог Норвежанина Едварда Мунка. Без обзира на то што се у Русији не зна тако много о његовим сликама, Мунково стваралаштво има много дубље везе с Русијом него што се то у први мах може учинити. Достојевски је Мунка инспирисао и био његов идол, а најпознатије уметникова слика „Крик“ изгледа као да је на платно сишао један од злих духова Достојевског.
Директорка Третјаковске галерије која је око ове изложбе неколико година преговарала са Мунковим музејем у Ослу, каже је да је Мунк у сликарству урадио исто оно што и Достојевски у књижевности, „изврнуо човекову душу и показао све дубине и поноре страсти које раздиру људску природу, чинећи је тако комплексном“.
Едвард Мунк
Getty ImagesБоемија у ослу осамдесетих година деветнаестог века, друштво креативних анархиста коме је млади Мунк припадао, опсесивно је читала Достојевског који је тада био преведен на норвешки.
„Да ли ће некада неко успети да опише то време? За то је потребан Достојевски и у најмању руку својеврсна мешавина Крога (сликар, Мунков учитељ), Јегера (скандалозни писац анархиста), а можда и мене самог, како бисмо, онако како је то пошло за руком Достојевском на примеру сибирског града, описали вегетирање у Кристијанији (старо име Осла), не само тада него и сада“, писао је Мунк.
Недовољно познато дело Достојевског (које је у сваком случају остало у сенци његових романа) новела „Кротка“ имала је на Мунка, можда, највећи утицај. Реч је о причи о самоубиству несрећне девојке која се из сиромаштва удала за мужа лихвара кога је презирала.
Стручњаци сматрају да је један од најпознатијих Мункових аутопортрета „Између сата и кревета“ на коме је приказана нага женска фигура у ствари илустрација за „Кротку“.
Уметничка слабост према болесним и сиромашним девојкама заједничка је особина Мунка и Достојевског. Једна од најпознатијих Мункових слика „Болесно дете„ или „Болесна девојчица“ која је изазвала буру незадовољства критичара због своје „недовршености“ одражавала је дубоку уметникову тугу због смрти вољене сестре од туберкулозе.
„Заиста, не знам зашто сам се за њу тада везао, чини се због тога што је увек болесна... А и да је и хрома или грбава, чини се да бих је још више заволео“, говорио је Раскољников.
Мунк, који је иначе слике сматрао својом децом, по речима његовог биографа Стенерсона, користио је чудан метод у „васпитавању“ оних које нису биле добре. Такве слике стављао је на кишу, ветар или снег и тамо их остављао неко време. Сигурно се зна да је управо тако поступио са сликом „Растанак„ из 1984. године која је много оштећена. Насумичне мрље попут птичјег измета постајале су део слике.
Тај метод Мунк је називао hestekur, у преводу „лечење уз помоћ коња„. Стручњаци сматрају да то упућује на сан Раскољникова у коме мали јунак гледа како човек туче свог немоћног коња само зато што је „његов“. А гомила скандира „удри до смрти“.
Могуће да је Мунк зачетник онога што се у модерним временима назива фан артом, уметношћу фанова. На једном од бројних аутопортрета Мунк је себе приказао са руком костура.
Постоје мишљење да је као инспирација за овај рад послужио портрет Достојевског који је у сличној техници урадио швајцарски сликар Феликс Валотон.
Међу експонатима на изложби налази се и мања књига која је припадала уметнику постављена поред писма Дјагиљева. Њен наслов је Djasvlene, како на норвешком гласи превод романа „Зли дуси“. Управо с том књигом на ноћном сточићу пронађен је мртав на свом имању, недалеко од Осла, 1944. године Едвард Мунк.
Russia Beyond захваљује се на помоћи пруженој у припреми овог материјала културологу и новинару Анастасији Четвериковој.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
