„Бол се преливао са телевизијских екрана као радиоактивна лава, палећи под. Ми смо већ навикли да се надмено подсмевамо начину на који нас приказују у америчким филмовима, па смо превидели тренутак у коме су они добро уочили све што смо ми престали да примећујемо код нас самих“, прокоментарисала је на свом фејсбук профилу драматург Нина Беленицка.
Како она наводи, серија је руског гледаоца, сајберпирата који ће ово сигурно погледати, па макар и у илегали, врло прецизно погодила. Међутим, Беленицку посебно занима с каквим размишљањима и осећањима је серију одгледао један ситуирани становник у некој земљи благостања.
Нина каже да је 1986. године, када се догодила нуклеарна катастрофа имала четири године. „Кишу смо називали радиоактивном, и однекуд се чуло да је треба избегавати у широком луку, јер њене капи могу да нагризу. Уз то нисмо смели ни да беремо печурке“, сећа се она.
Деда Московљанина Андреја био је рудар у Тули, додуше, у тренутку када се трагедија догодила већ у пензији, па није ни позиван. Рођаци и дан-данас примају новчану накнаду, јер је радиокативни облак дошао и до Туле. „Наравно, да сам знао за хаварију, али Чернобиљ за мене није имао неку емотивну тежину. После одгледане три епизоде ове серије лоше сам спавао и имао кошмарне снове. Cтрашно ми је жао тих људи и паса“, признаје он.
Многима је жао што серија није снимљена у Русији. „Током три деценије колико је од трагедије прошло, нико од синеаста на постсовјетском простору није се подухватио теме Чернобиља и није понудио своју верзију догађаја. Као и у случају подморнице К-9 или космичке трке између СССР и Сједињених Држава, свет ће о етапама руске историје сазнавати из англосаксонских серија“, сматра редактор Иља.
У Русији је, иначе, 2014. године снимљена серија „Чернобиљ. Зона искључења“, мистична прича о тинејџерима који су се на подручје катастрофе упутили у наше време и која не говори о нуклеарној катастрофи.
Било је, наравно, и револтираних толиком медијском прашином коју је серија подигла. Марусја Чурај написала је на свом фејсбук налогу да је много пута читала сећања очевидаца, гледала документарце на ту тему и сама пре три године била у Чернобиљу. „Стога кажем лепа серија у продукцији HBO и ништа више од тога. Доста више са том медијском халабуком“. Међутим, сви они који се за катастрофу раније нису интересовали, и нису толико тога видели и прочитали, били су у великој већини у шоку.
„Мој отац је у идеолошком смислу био совјетски човек, војни пилот. Сећам се да је у библиотеци на полици стајао Речник атеизма. Међутим, временом, почео је да увиђа сву неправду и колико је систем био далеко од идеалног, па га је увелико критиковао (седећи у кухињи, наравно). Добро се сећам како је на радију објављена информација о хаварији. Иако је вест била штура, мој отац је одмах схватио размере трагедије, и био је врло љут на партију и функционере. Сматрао је да ће они лично убити много људи. Отац је умро после хаварије, већ у јуну, али је много тога предвидео. У серији се рецимо, може видети совјетска кухиња какву смо и ми имали, па типичне женске фризуре и хаљине без рукава, све је до детаља верно приказано, да вас просто хвата језа. Као да сам се у машини времена пребацила у те дане“, каже књиговођа Јелена.
„Занимљиво је да сви актери имају словенске физиономије, изузев можда шефа смене у руднику, који више личи на америчког фармера. Очигледно је и да су прекардашили са вотком. Сигурно да не испијамо чаше вотке на екс у свим приликама“, каже менаџер Николај.
Телевизијски продуцент Јуриј Голајдо подробно се бавио катастрофом, проучавао је, путовао у Чернобиљ и тамо снимао, па је виђено на њега оставило још јачи утисак. „Све је приказано до најситнијих детаља и на високом професионалном нивоу“, прокоментарисао је он.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
