Валериј Легасов – совјетски научник који је спасао свет од Чернобиља

Legion Media, Игор Костин/Sputnik
Легасов је био један од првих који су сагледали размере чернобиљске катастрофе и на лицу места је учинио све да би се ублажиле њене последице. Његове одлуке су допринеле спасавању милиона људских живота, али је он лично платио то својим животом.

Човек у џемперу и великим наочарама са дебелим рамом најпре седи у кухињи и преслушава свој глас на касетофону. На пет аудио-касета је снимио себе читајући податке о Чернобиљу, и сада их износи из стана да их сакрије од будних очију агената КГБ-а. Касете ставља у вентилациони систем зграде, враћа се у стан, храни мачку, затим пуши цигарету и на крају се веша...

Тако изгледа уводна сцена у серију „Чернобиљ“ телевизије HBO. Њоме се дефинише читава атмосфера приче о нуклеарној катастрофи 1986. године и Валерију Легасову, угледном совјетском стручњаку за неорганску хемију који је одиграо кључну улогу у чернобиљском тиму за ублажавање последица трагедије.

Управо он је инсистирао на евакуацији града Припјата. Управо његове одлуке су помогле да се последице катастрофе ограниче. Легасов поднео петочасовни извештај о узроцима катастрофе у Међународној агенцији за нуклеарну енергију (IAEA) у Бечу. Својим честитим рефератом он је умирио међународну заједницу, али је наљутио своје колеге код куће.

Пут до Чернобиља

Валериј је рођен 1936. године у Тули (170 км јужно од Москве) и рано је изабрао свој животни позив. Био је одличан ђак са особинама лидера и с обзиром на максималан број бодова могао је да бира универзитет. Изабрао је Московски хемијско-технолошки универзитет „Мендељејев“.

После сјајног дипломског рада Валерију је понуђено да пише докторску дисертацију на Институту за нуклеарну енергију „Курчатов“, али он није одмах прихватио предлог – најпре је провео две године у сибирској хемијској фабрици у граду Томску радећи на развоју плутонијума за нуклеарно оружје. Тек након тога је прешао на институт „Курчатов“.

Тамо је постао познат као један од најугледнијих научника који се баве неорганском хемијом, тј. хемијом племенитих гасова. За рад у овој области (пре свега за ефекат Бартлет-Легасов) Валериј је добио многа државна признања.

Валериј се није специјализовао на нуклеарним реакторима. Он је скоро случајно укључен у државну комисију за реаговање на чернобиљску катастрофу 26. априла 1986. године. „Уопште није требало да он буде у Чернобиљу. Његова специјалност је била ‘физичка хемија‘, он је радио на експлозивима“, прича Валеријева ћерка Инга Легасова.

„26. априла је била субота. Отац је присуствовао седници председништва Руске академије наука (РАН) са академиком [Анатолијем] Александровом (који је тада био председник РАН). Анатолију су телефонирали преко ‘вертушке‘ [тако се популарно звала затворена државна телефонска линија]. Државној комисији је био потребан научник, а ни са једним Александровљевим помоћником из Института ‘Курчатов‘ у том тренутку није било могуће успоставити контакт. Државни авион је већ чекао, тако да је мој отац отишао у Внуково [аеродром] и истога дана отпутовао у Чернобиљ“.

Академик Валериј Легасов, угледни совјетски научник, стручњак за неорганску хемију, 1983.

Могао је постојати и други разлог да Легасова изаберу у комисију. Он је пре катастрофе наглашавао важност нове безбедносне технологије спречавања катастрофа указујући на проблем са реакторима РБМК-1000 (један такав је и експлодирао) и ризик експлоатације нуклеарних реактора, и предлажући да се они осигурају безбедносним штитом, али су колеге одбациле његов предлог.

„Као 1941, само још горе“

Чим је стигао у Чернобиљ, Валериј се посветио раду на уклањању последица ванредне ситуације: инсистирао је на евакуацији Припјата (што је и урађено 27. априла) и радио на ублажавању последица експлозије реактора. У зору 26. априла, када је Легасов стигао, пожар је већ угашен али је у атмосферу ослобођена огромна количина радиоактивних елемената, а оно што је остало од реактора и даље је представљало озбиљну опасност. „Нико није био спреман за тако нешто, владао је такав неред, такав страх... Као 1941, само још горе“, рекао је касније Легасов.

Он је надлетао Чернобиљ неколико пута у току дана и радио без одмора, често не обраћајући пажњу на дозиметар (уређај који мери ниво радиоактивног зрачења). „Он је био једини научник који је радио на лицу места“, сећа се његова ћерка. „Добро је знао шта ради и каквој радијацији се излаже“.

Хеликоптери врше деконтаминацију објеката Чернобиљске нуклеарне електране после хаварије.

Под његовим руководством је за затрпавање реактора искоришћено око 5.000 тона материјала, од тога око 40 тона једињења бора, 2.400 тона олова, 1.800 тона песка и глине и 600 тона доломита, а такође фосфата натријума и течних полимера.

Касније су предузете мере које спречавају да истопљени радиоактивни материјал стигне до воде у доњем расхладном систему. Због тога је направљен тунел како радиоактивне супстанце не би доспеле у подземне воде.

На месту катастрофе се могло провести највише две недеље, а Легасов је провео четири месеца (!) и био је озрачен са 100 rem (Roentgen Equivalent Man), тј. четири пута више од дозвољеног максимума (25 rem). Већ 5. маја је осетио симптоме болести изазване радиоактивним зрачењем (кожни радијацијски синдром и губитак косе), а од 15. маја је почео да кашље и да пати од несанице.

Бечки извештај

У августу 1986. Валериј је позван у Беч да наступи са извештајем о катастрофи у IAEA. Првобитно је било замишљено да то учини шеф државе Михаил Горбачов, али је овај сматрао да ће то боље урадити Легасов, научник који је радио на месту трагедије.

„Извештај је припремао читав тим стручњака“, сећа се Инга.

Легасов је дошао до закључка да је експлозија изазвана читавим низом фактора, између осталог и недостацима конструкције реактора и људским фактором. Наиме, људи који су радили са реактором нису знали за његове недостатке те су њихова тестирања могла изазвати експлозију.

Први заменик директора Института за нуклеарну енергију „Курчатов“, академик Валериј Легасов (десно) који је учествовао у истраживању узрока хаварије на Чернобиљској нуклеарној електрани 26. априла 1986. године.

Извештај је допринео да се умири међународна заједница, због чега је Легасов хваљен у иностранству, али су му замериле власти и поједине колеге научници у отаџбини тврдећи да извештај садржи податке који представљају државну тајну. „Њему није било најважније да оправда Совјетски Савез и сакрије одређене податке. Напротив, циљ му је био да објасни међународној заједници шта треба чинити у таквим ситуацијама“, изјавила је Инга за руски лист МК.

„Мислим да проблем није био у строго поверљивим подацима. Извештај у IAEA је имао огроман утицај и отац је одмах после тога стекао велику популарност... Неке колеге су постале љубоморне“, додаје она.

Последњи дани

Гроб Валерија Легасова (1936-1988), совјетског хемичара и члана совјетске Академије наука на Новодевичјем гробљу, 1989.

Наредне две године су биле веома тешке за Легасова и ментално и физички. Осећао је недобронамерност колега и био је потиштен због недостатка иницијативе да се у будућности спрече катастрофе попут Чернобиља.

Уз то, како она каже, радијациона болест је само отежавала стање. „Постепено је престао да једе, да спава... Добро је знао шта ће бити даље и колико ће бити болно. Можда није хтео да буде терет мојој мајци“.

Тек 1996, осам година након самоубиства, Легасов је посмртно награђен звањем Хероја Совјетског Савеза Руске Федерације за „храброст и херојство“ у отклањању последица трагедије. Одлуку о додељивању признања донео је тадашњи председник Борис Јељцин.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“