Како је Рјепин портретисао Толстоја: Однос великог сликара и писца био је пун дивљења и спорења

Двојица врсних руских уметника пријатељевали су, али и полемисали о свему и свачему, годинама. Упркос обостраној опчињености и утицају који су вршили један на другог, имали су и непомирљиво различите ставове о уметности.

Историчари уметности тврде да део Рјепиновог опуса везаног за Лава Толстоја броји 12 портрета, 25 цртежа, 8 скица за портрете чланова породице, 17 илустрација за књижевна дела и 3 гипсана попрсја.

Упознали су се у Москви 1880. године. Толстој је већ познати писац, али се у том тренутку налазио у фази „духовне потраге“ и преиспитивања вредности и достигнућа из ранијих година живота. Толстој је сам дошао у атеље код релативно младог сликара. Имао је 52 године, док је Рјепину било 36.   

У својим успомена насловљеним „Из разговора с Л. Н. Толстојем“ Рјепин је писао: „Лав Толстој: Да ли је могуђе? Ево како он заправо изгледа. Знао сам га само по портрету И. Н. Крамског и замишљао као изузетног господина, грофа, високог раста, црномањастог, и не толико главатог... “

Рјепин је заувек запамтио да је писац имао дубок глас, да је говорио искрено и држао моралне проповеди како су људи постали равнодушни према страхотама живота и пошли путем неморала.

„На столу је већ била упаљена лампа, мрачна и загонетна слутња треперила је у ваздуху. Чинило се да се налазимо пред Страшним судом... Било је и непознато и језиво“.

После сусрета Рјепин се понудио да отпрати писца кући, а након тога готово свакодневно ишли су заједно у шетњу и водили дуге разговоре. Рјепин је у тој мери био под утиском свега онога о чему је Толстој говорио да после тога дуго није могао да заспи. Како је сам забележио, од Толстојевих немилосрдних пресуда заосталим облицима живота вртело му се у глави.

Пишчево залагање за укидање смртне казне послужило је као инспирација за Рјепинову слику „Свети Никола спашава од смрти тројицу невино осуђених“. Према једној од верзија тог рада у лику Николе Мириклијског, брадатог седог старца са крстовима, приказао је самог Толстоја. 

Сусрет с писцем оставио је на Рјепина невероватан утисак, он је критичару Владимиру Стасову писао да се поред Толстоја осећао као дете и да је желео да га слуша непрестано. „Господе Боже, колико је широка та Толстојева душа! Све што је управо рођено, све што већ постоји и дише на земљи, целокупна природа, све то рефлектовало се у њему, у пуној својој аутентичности, па је тако и оно што је само једном прочитано заувек остајало живо пред очима...“

Толстој је једном изразио своје мишљење о слици „Запорошци“ коју је Рјепин управо сликао и која му се учинила површном. Сликар се толико узнемирио да је одустао од даљег рада на њој. Међутим после извесног времена, не могавши против себе, Рјепин је довршио слику која је постала, као што је познато, једно од његових најчувенијих ремек-дела.

Рјепин је често боравио у кући Лава Толстоја у Хамовникима. Међутим портрет није одмах урадио. Прво га је дуго посматрао и носио лик у себи, да би га портретисао тек 1887. Године, када је дошао у госте код писца у Јасну Пољану.

Рјепин је провео код Толстоја недељу дана током којих је направио неколико скица, на којима Толстој ради у кабинету, чита, шета, разговара са сељацима и оре њиву. Рјепин је писао да је Толстој усред врелог августовског дана шест сати без престанка орао црницу. „Имао сам албум у рукама и чекао сам да се цела колона приближи како бих скицирао најкарактеристичније моменте“.

Када је колекционар Павел Третјаков сазнао да је Рјепин отишао у Јасну Пољану било му је жао што уметнику пре тога није пренео своје сугестије око портретисања. Изгледа да је и он за будућа поколења желео портрет целе пишчеве фигуре, и то неизоставно напољу и лети.

Толстој који никако није волео да позира, стоички је издржао портретисање, а у писму пријатељу Владимиру Чертакову о Рјепину је говорио све најлепше. „Сутра ће бити недељу дана како код нас борави и ради на мом портрету Рјепин.  Јесте да ми одузима време, али ја се радујем и много сам га заволео, добар и озбиљан човек“. И у другим писмима Толстој је констатовао како цени и воли Рјепина.

Рјепин је путовао у Јасну Пољану често и у разговорима са Толстојем био потпуно опчињен њиме. Својом „снажном, генијалном“ личношћу славни писац је на Рјепина имао непоколебљиви утицај, он је све његове изговорене речи доживљавао као сушту истину.

Али временом као да се чаролија изгубила, када се удаљио од Толстоја Рјепин више није осећао дивљење према личности великог писца. Било му је жао старца с ралом, који седи сам поред свеће у мрачном кабинету. 

Рјепинов однос према Толстоју драматично се променио, сликар је веровао да не треба писац да се спушта на ниво сељака, већ обратно, да се овај уздигне на његов ниво. Још један камен спотицања били су ставови о уметности. Сликар је био изричито против многих пишчевих погледа.

У једном тексту писац је Рафаела, Вагнера и Шекспира назвао медиокритетима, што је Рјепина врло погодило: „То би исто било као да се нашао неки дрзник који би ми рекао да је Лав Толстој  неталентован и неаутентичан. Нема сврхе упуштати се у такву полемику“, писао је Рјепин.

И све до краја Толстојевог живота двојица уметника дружиће се и спорити око свега и свачега. Рјепин је наставио да ради на Толстојевим портретима и после пишчеве смрти 1910 године. Управо Рјепину приписује се Толстојев портрет који се у свести савременика појављује при помену имена великог руског писца.

Изложба „Рјепин: Мит о Толстоју“, управо отворена у Музеју Лава Толстоја у Москви, трајаће до 13. октобра ове године.