Као ниједан други цар, Александар II је често био мета напада. На њега је шест пута покушан атентат, а седми покушај је био фаталан.
1. марта 1881. године цар Александар II се у кочијама враћао у Зимски дворац. На кеју Катарининог канала (данас је то Канал Грибоједова) терориста је у кочије убацио бомбу. Цар није погођен. Изашао је из кочија, али тада је други завереник бомбу бацио Александру под ноге. Сат времена касније цар је преминуо у дворским одајама.
Његов син Александар III је на молбу Градске Думе дао дозволу да се на месту експлозије подигне храм посвећен његовом оцу.
Расписан је конкурс за најбољи пројекат цркве. Александар III је наложио да се за узор узме традиција црквене архитектуре из 17. века у Москви и Јарослављу, што је за Петербург било необично. У северној руској престоници, наиме, нема староруских храмова, јер је читав град подигнут у 18. веку.
Изабран је пројекат архитекте немачко-шкотског порекла Алфреда Парланда и архимандрита Игнатија. Камен темељац свечано је постављен 1883. године.
Црква највише подсећа на московски храм Василија Блаженог (подигнут у 16. веку). Касније је овај стил назван „псеудоруски”. И заиста, читава црква изгледа као разнобојна народна ношња. Саграђена је од црвене цигле и украшена разнобојним куполама покривеним емајлом и позлатом. Изнад изрезбарених прозорских оквира су лукови у облику кокошника (традиционални женски украс за главу). Основа звоника подсећа на каљеву пећ са најситнијим квадратима-кесонима, у сваком од којих је представљен грб руске губерније која је донирала за изградњу храма. Укупно се ту налазе 134 различита грба (може се рећи да је то специфична колекција грбова под отвореним небом).
Изградња храма трајала је 24 година. Сматра се да је освећење храма одлагано због компликованих мозаика на којима је 10 година радио мајстор мозаика Владимир Фролов.
Раскошни мозаици храма заузимају преко 7065 квадратних метара. Ради се о једној од највећих мозаичких творевина у Европи. Скице су урадили најбољи сликари у Руској империји: Виктор Васњецов, Михаил Несторов, Василиј Бељајев и многи други (укупно је учествовало око 30 сликара).
Чим су мозаици завршени, 1907. године, храм је освештан. Свечаној церемонији присуствовао је већ нови цар, унук погинулог Александра II, Николај II.
Али храм није имао своју парохију и у њему нису служене масовне литургије. У њега се улазило само са посебном пропусницом, а новац за његово одржавање давала је држава. Али после Револуције 1917. године власти су обуставиле финансирање храма. Тада је трошкове на себе преузела црква и ту направила парохију. Међутим, тамошњи свештеници нису желели да сарађују са совјетском влашћу и 1930. храм је затворен, а звоне су претопљене.
30-их и 40-их година, у време када су бољшевици уништавали цркве, било је предлога да се и Спас на Крви сруши, али због рата од тога се одустало. За време опсаде Лењинграда ту се налазила мртвачница у коју су доношена тела пронађена на улицама града.
После рата једно од градских позоришта користило је храм као магацин за своје декорације. 50-их година власти су још једном планирале да сруше храм, јер је наводно ометао пловидбу каналом Грибоједова (због изградње храма део канала је био насут). Али јавност је негодовала, па се од тога поново одустало.
Током рата храм су више пута гађали немачки пројектили, што је довело до озбиљних оштећења и касније отежало процес рестаурације. 1961. године у зиду цркве је неким чудом пронађена неексплодирана распрскавајућа бомба калибра 240 милиметара. Она из неког разлога није експлодирала и остала је скоро 20 година непримећена. За њено неутралисање организована је читава експедиција.
Крајем 60-их храм је проглашен за споменик архитектуре. Рестаурација је трајала 27 година (три године дуже од изградње), а храм је поново отворен 1997.
Данас Спас на Крви ради пре свега као музеј. Радним данима овамо долазе туристи да посматрају мозаике и виде део улице, који се налази под сводовима храма, где је пао рањени цар. Богослужења се врше само викендом и црквеним празницима.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу