10 руских књижевних дела која ће вам најбоље дочарати живот у Руској Империји

1. Александар Пушкин: „Евгеније Оњегин”

Овај роман у стиховима познаваоци руске књижевности описују као „енциклопедију руског живота”. И заиста, ту ћете наћи сцене из сеоског живота руских велепоседника, као и описе аристократских балова, позоришних вечери у престоници и обичаја приликом просидбе. Осим тога, Пушкин читаоца с љубављу уводи у свет скровитих снова једне племените девојке, и с друге стране му приказује навике дама из високог друштва, као и свакодневну рутину младог нежење.

2. Александар Пушкин: „Капетанова кћи”

Роман описује историјски период сељачког устанка Јемељана Пугачова, који је себе сматрао за цара. Заплет иде овако: млади племић напушта свој дом и одлази да служи у војсци у удаљеном утврђењу заједно са старим слугом који је био са њим од детињства. Непромишљени младић најпре изгуби велики суму новца на картама, а затим свој топли капут од овчјег крзна поклања незнанцу (касније се испоставља да му је овај гест спасао живот). Након тога учествује у двобоју и бива ухапшен као Пугачовљев шпијун.

Књига описује живот у малом војном утврђењу, невину љубав, руски устанак који је, по Пушкиновим речима, био „бесмислен и немилосрдан”, и Катарину Велику као строгу, али праведну владарку.

3. Лав Толстој: „Рат и мир”

Тешко је наћи књигу која с толиким богатством детаља описује руски живот. Ту ћете наћи описе Москве и Санкт Петербурга, као и живота на селу. Велепоседници, високо друштво, сељаци и војска - писац као да живи животом свих својих јунака и говори у име сваког од њих.

Толстој описује салоне високог друштва, говори о политици и о рату против Наполеона. Не штеди речи како би детаљно описао битке или пренео разговоре војника у рововима. Толстој приказује како је то бити хусар, испијати шампањац и на забаву довести медведа. Све у свему, моћи ћете из прве руке да упознате раскошне балове, војнички живот и аристократске навике.

4. Николај Гогољ: „Шињел”

На свој фатазмагоричан начин Гогољ описује живот једног обичног човека, нижег чиновника Акакија Башмачкина, који живи у Санкт Петербургу. Није тешко замислити колико је мала његова плата када знамо да годинама носи исти шињел. Једног дана кројач му каже да више није могуће закрпити његов шињел за зиму која долази и да Акакије траба да наручи нови шињел. То за јунака постаје права драма. Он одлучује да сву енергију и сав новац уложи у набавку новог шињела. А када га добије, чува га као највреднију драгоценост. Акакије нема ни жену ни децу, па можете замислити како би тек живео када би имао породицу!

5. Иван Гончаров: „Обломов”

Шта би било кад бисте могли по цео дан да се излежавате на каучу и кад не бисте морали ништа да радите! Сви вероватно понекад сањају о томе. Али како одрастао човек може себи да приушти да не ради? Заправо, може. Било је много таквих људи у руском царству. Ако сте имали наследство, могли сте да живите сами, да организујете балове и читате књиге по цео дан и сваког дана. Ако сте још имали сеоски посед са кметовима, живот је био још бољи.

Испоставља се да једино љубав може са кауча да подигне јунака ове књиге Иљу Обломова, али ипак само на кратко. Роман говори о беспосличењу и осећањима обичног племића-велепоседника, а истовремено о „новим људима” који немају аристократско порекло, али су активни и пуни енергије.

6. Иван Тургењев: „Племићко гнездо”

Наслов романа је руски устаљен израз: „племићко гнездо” значи имање на којем живи велика аристократска породица и које је наслеђено. Осим тога, то је место породичног заједништва на које се увек могу вратити деца која су га некад напустила.

У таквим племићким кућама увек је постојао неки традиционални начин живота и устаљене активности. Тургењев са жалошћу примећује да је такав стил живота дошао до краја: деца више нису желела да буду велепоседници и да поседују кметове, желели су да сами одлучују о својој судбини, а не да следе стопе својих родитеља и традицију.

7. Фјодор Достојевски: „Зли дуси”

Достојевски, који је био дубоко побожан, у овом роману је заинтересован за нову генерацију, за младе људе који су одрасли после укидања кметства 1861. године. Они су револуционари који пркосе друштвеним нормама. Њихове штетне идеје су као зли духови који лете унаоколо и трују умове и животе обичних људи.

Николај Ставрогин, мрачан лик који је један од главних јунака романа, је комуниста и атеиста. Он је бестидник који не мари за норме понашања: чак и не скрива љубавне везе са неудатим девојкама, што је у 19. веку била нечувена дрскост. После његовог доласка из иностранства у малом провинцијском градићу се догађају многе несреће: пожари, двобоји и свађе.

Други револуционар, препредени манипулатор Петар Верховенски, оснива тајно друштво чија је главна идеја да су људи носиоци Божје воље (а не цар). Како би ојачао групу, организује убиство невиног човека.

8. Антон Чехов: „Вишњик”

У комаду „Три сестре” Чехов описује како племство губи своје поседе и положај у друштву, остајући без средстава за живот. „Вишњик” приказује читаву лепезу ликова, од оних који гаје старомодне погледе на живот и традицију, до оних који су носиоци новог живота: било да су скитнице или предузетници.

Од почетка 20. века људи из нижих слојева друштва почињу да играју важнију улогу у књижевности: на пример, слуге. Они добијају исти значај као чланови породице, док им раније није поклањана посебна пажња.

9. Дмитриј Мерешковски: „Антихрист. Петар и Алексеј”

„Петар и Алексеј” је последњи део мистичне трилогије „Христ и Антихрист”, коју је написао руски филозоф Дмитриј Мерешковски. Петар Велики је одлучио да реформише цркву у Русији и да је стави под контролу државе.

Побожни Руси су били шокирани царевим непоштовањем столетних традиција. И најужи круг око Петра, као и обичан народ (укључујући монахе, одбегле морнаре, староверце и друге маргиналце) сматрали су да је Петар Антихрист и предвиђали су Апокалипсу. Једини који се супротставио цару био је његов син Алексеј, који обећава да ће вратити праву веру и цркву.

10. Алексеј Толстој: „Петар Велики”

Још један роман о Петру Великом говори о његовим раним годинама на власти. Толстој мајсторски приказује људе из најближег царевог окружења, умешане у интриге и лажи због престола. Са једне стране је Петрова сестра која заправо влада земљом, а са друге су Петрови поданици који игноришу његова наређења.

Петар жели да око себе окупи обичне људе којима може да верује, као што су Немац Лефорт и Александар Меншиков, који раније нису могли ни да се појаве на двору због свог ниског порекла.

Када читате овај роман, немојте заборавити да је написан по Стаљиновом налогу, па аутор очигледно гаји симпатије према снажној личности Петра, који не штеди животе обичних људи како би постигао главни циљ: стварање империје и брз развој државе.