Од слепе сељанке до генерала који није знао за пораз: 7 највећих руских светаца

Public domain
Руска православна црква је од свога оснивања канонизовала преко 2.500 људи. Поједини светитељи су посебно омиљени у народу. Упознајмо их мало боље.

Шта је потребно да неко постане светитељ у Православној цркви? Руска православна црква може да канонизује упокојеног праведника ако је он допринео ширењу православља, ако је верно служио Богу, чинио чуда или страдао као мученик за хришћанску веру.

„Свети људи су у Цркви они који су се очистили од греха, који су стекли благодат Духа Светога и пројавили Његову силу у нашем свету“, објашњава архимандрит Тихон Софијчук, председник комисије за канонизацију у Кијевској епархији. Широк је распон критеријума за канонизацију. Не мора свако да исцељује људе додиром руке, довољно је да проживи живот пун хришћанских врлина.

1. Сергије Радоњешки (преставио се 1392)

Свети Сергије Радоњешки је живео као монах још у доба када није постојао појам „Русија“, тј. у 14. веку, када је данашњи западни део земље био подељен на десетине кнежевина које су час ратовале, час се мириле једна са другом. Отац Сергије је уживао велики углед у народу. Био је први монах у историји Русије од кога су моћници овога света тражили савет.

Сергије Радоњешки је основао Тројице-Сергијеву лавру, највећи руски православни манастир. Он је, према летопису, благословио московског кнеза Димитрија Донског пред судбоносни окршај са Татарима на Кулковом пољу.

И сам настанак Русије као нације православни хришћани доводе у везу са Сергијем. „Појава руске духовне културе и руске културе уопште, Света Русија као културни идеал... све је то несумњиво везано за преподобног Сергија“, наглашава Владимир Легојда, председник Синодског одељења Руске православне цркве за односе са јавношћу и медијима.

2. Василије Блажени (средина 15. – средина 16. века)

Православна црква дубоко поштује јуродиве, који су и поред привидне избезумљености били духовно просветљени и блиски Богу. Међу њима је најпрепознатљивији Василије Блажени.

Луталица Василије ни лети ни зими није имао одговарајуће одело и кров над главом, али га је цела Москва познавала и поштовала. Он је, како се веровало, могао да предвиди будућност, непоштедно је осуђивао грех и уливао страх и поштовање чак и суровом Ивану Грозном. После Василијеве смрти његове мошти су чуване у храму Покрова Пресвете Богородице на Црвеном тргу, због чега се и храм у народу зове „храм Василија Блаженог“.

3. Ксенија Петербуршка (1730. – почетак 19. века)

Ксенија Петербуршка такође није била „од овога света“. У њеном житију пише да је после смрти свога мужа почела да носи његово одело и његово име. Свима је говорила да је муж жив, а да је она умрла. Све своје имање Ксенија је поделила сиротињи и тако сама постала сиромашна, а затим лутала по граду просећи милостињу и ноћу се молећи Богу.

„Због великих подвига и трпљења Господ је још за живота прославио Своју изабраницу. Слушкиња Божија Ксенија се удостојила дара прозревања у срца људска и у будућност“, написала је монахиња Таисија у животопису Ксеније Петербуршке. После 45 година скитања светитељка се упокојила у Господу.

4. Фјодор Ушаков (1745 – 1817)

Овај чувени адмирал вероватно није очекивао да ће га Црква канонизовати двеста година након смрти. Фјодор Ушаков се прославио у 19. веку великим победама на мору. У целој својој каријери није доживео ниједан пораз и није изгубио ниједан брод. Ниједан његов морнар није пао у шаке непријатељу. Русија је захваљујући Ушакову доминирала на Црном мору.

Додуше, адмирал се много трудио и у духовном животу. На пример, оштро се противио пијанству међу морнарима, све своје богатство је потрошио у добротворне сврхе и много времена провео молећи се у манастирима. „Снага његовог хришћанског духа није се испољила само кроз славне победе у биткама за Отаџбину, него и кроз велико милосрђе“, истакнуто је у саопштењу поводом његове канонизације. Адмирал Ушаков се од 2004. године поштује као свети покровитељ руске флоте.

5. Серафим Саровски (1754 – 1833)

Старац Серафим је духовни наследник светог Сергија Радоњешког. И он је живео у шуми, далеко од светске вреве. Људи из целе Русије су долазили да траже савет од светог Серафима. У житију пише да су чак и медведи и вукови били послушни старцу. Једном су Серафима опљачкали разбојници и повредили му главу секиром, али се праведник само молио да их Господ уразуми.

Народ је још за живота поштовао Серафима Саровског као светитеља, а Црква га је канонизовала 1903. године на иницијативу цара Николаја II, који се светоме молио да добије наследника. Како је написао министар Сергеј Вите, император и његова супруга су „били уверени да ће саровски светитељ измолити од Бога наследника после четири (рођене) ћерке“. И заиста је цар Николај добио наследника.

6. Јован Кронштатски (1829 – 1908)

За разлику од многих других светитеља, Јован Кронштатски није био монах. Био је парохијски свештеник близу Санкт Петербурга. Како пише у житију, сматрао је да житељи бучне престонице „не познају боље Христа од дивљака у Патагонији“. Отац Јован је имао парохију у Кронштату, предграђу Петербурга, где су живели физички радници, робијаши и пијанице.

У таквим условима је чинио све што је могао како би учврстио веру својих сународника. Проповедао је, лечио, помагао новцем... Постепено је постао толико омиљен, да је и императора Александра III испратио на онај свет. Отац Јован је до краја живота био привржен аутократији и конзервативној десници. И поред свег човекољубља није штедео оштре речи говорећи о непријатељима православне вере.

7. Матрона Московска (1881 – 1952)

Сељанка Матрона је од рођења била слепа, а од своје 16. године није могла ни да хода. Како пише у житију, „она никада није роптала због своје болести, него је смирено носила тај тешки крст који јој је од Бога дат“. Као и други светитељи, и Матрона је још за живота постала позната међу православним хришћанима који су долазили да добију од ње савет или исцељење.

Већи део њеног живота је протекао у совјетском периоду, када је атеистичка власт забрањивала исповедање православља. Због тога су Матрона и њене послушнице морале да се селе из стана у стан и стално су ризиковале да буду ухапшене. На крају крајева, совјетска власт јој није наудила. Слепа праведница је и данас једна од најомиљенијих светитељки којима се руски народ моли у болести или у тешким временима.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“