Нови филм Кантемира Балагова, 28-годишњег ученика Александра Сокурова, већ је добио награду Канског фестивала у селекцији „Посебан поглед“ и награду Међународне федерације филмских критичара (ФИПРЕСЦИ), а номинован је и за „Златни глобус“. То је драма о двема женама из Лењинграда и њиховом послератном синдрому са којим се свака бори на свој начин. Балагову је ово други филм. Први је био „Тескоба“, посвећен породици из руске републике Кабардино-Балкарије (одакле је редитељ родом) крајем 1990-их. Он је такође постигао запажен успех у Кану.
„Све је почело књигом нобеловке Светлане Алексијевич ’Рат има женско лице’. Прочитавши је открио сам цео један свет. Пре тога сам ретко размишљао о рату и готово никада о судбини жена које су га преживеле“, прича Балагов о свом новом филму.
„Пракљача“ је у филму надимак жене која се зове Ија. У рату је служила у ПВО јединици. После контузије је демобилисана, а у време дешавања радње ради у болници и гаји сина. Са фронта се у јесен 1945. враћа њена пријатељица Маша. Радња филма се врти око њиховог сложеног љубавног односа на коме се заснивају многе емоционалне сцене у другом плану. „Балагов уме да буде моћан и безобзиран“, кажу критичари. Смрт, психолошка уцена, социјална неједнакост, истополна љубав и помало позоришних декорација из совјетске „комуналке“ (стана за више породица са заједничком кухињом и купатилом) – у филму има свега тога, и више од тога.
Аниматору Константину Бронзиту ово није први пут да претендује на „Оскар“ у категорији „Најбољи анимирани краткометражни филм“. Раније су кандидована његова остварења „Прича из тоалета – љубавна прича“ (2009) и „Не можемо да живимо без космоса“ (2014). Нови филм има скоро идентичан назив са филмом из 2014. године, али је само тема заједничка, а радња није везана за претходни филм.
„Ја сам му намерно дао тај назив, јер се опет прича о истом! О томе како човек не може да живи без космоса!“, каже Бронзит.
Нови филм је дирљива прича о дечаку који тежи да оствари свој сан. Кажу да је реакција деце увек иста када групно гледају филм: најпре се смеју, а пред крај се потпуно ућуте. Истина, Бронзит овај филм није направио за децу (тачије, не само за њих).
Ако желите боље да доживите Бронзитову „магију“, обавезно погледајте његов стилски идентичан филм из 2014. године, који је добио преко 50 међународних признања. Вероватно ништа мање неће добити ни „Он не може да живи без космоса“.
Виктор Косаковски је завршио режију исте кодине када и чувени редитељ Алексеј Балабанов и врло је угледан у свету документарног филма.
Добитник је награде Берлинског филмског фестивала и националних награда „Ники“ и „Бели слон“, члан је Европске академије и одбора за доделу „Оскара“. Његовим филмом „Живели антиподи!“ отворен је Фестивал у Венецији 2011. године.
Нови филм „Акварела“ је већ постао сензација. То је поучна филозофска прича у којој је главни јунак вода. Она пролази тежак пут од леда на језеру Бајкал у Русији преко Мајамија захваћеног ураганом Ирма до моћног Анђеоског водопада у Венецуели. Филм изузетне лепоте је снимљен у копродупцији са Великом Британијом, Немачком, Данском и САД.
„Акварела“ је први филм на свету снимљен брзином од 96 кадрова у секунди (уместо уобичајена 24 кадра). На пример, „Хобит“ Питера Џексона је снимљен брзином од 48 кадрова у секунди. Стога сцене из филма Косаковског веома личе на стварност.
„Навикли смо да је киша у филму приказана у виду белих црта, а код нас се види свака кап“, каже Косаковски. После премијере у Венецији 2018. године пола Холивуда се пријавило за предавање Косаковског. „Акварела“ ће на избору за „Оскар“ бити приказана у категорији „Најбољи документарни филм“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
