Како су Руси критиковали руску класику

Лав Толстој

Лав Николајевич Толстој

РИА Новости/Sputnik

Најжешћи Толстојеви критичари били су официри, учесници рата 1812. године који је описан у „Рату и миру“. Писац и функционер Аврам Норов је забележио: „Читаоци су... у првим деловима романа погођени најпре тужним утиском који оставља испразни и готово неморални највиши круг друштва у престоници, а затим одсуством било каквог смисла у ратним дејствима и, безмало, одсуством ратних подвига којима се наша армија с правом толико поносила... Ја... нисам могао без повређеног патриотског осећања да прочитам до краја овај роман који претендује да буде историјски“. У огромном чланку објављеном 1868. године Норов врло детаљно анализира многобројне фактографске грешке које је Толстој направио описујући Наполеонову инвазију на Русију.

За историјску веродостојност заузео се и кнез Петар Вјаземски, такође учесник рата. Узгред, он је послужио писцу као прототип Пјера Безухова. „У поменутој књизи је тешко препознати, па чак и наслутити где се завршава историја, а где почиње роман, и обрнуто“, написао је Вјаземски.

Као и Норов, Вјаземски оптужује Толстоја пре свега за „срозавање“ догађаја из прошлости. „Према историји се треба опходити савесно, са поштовањем и љубављу. Зар није светогрђе, и уосталом, зар није супротно свим условима књижевне пристојности и укуса да се историјска слика срозава на ниво карикатуре и баналности?.. Чему толико неповерења у себе, у своје снаге и свој таленат? Чему толики презир према читаоцима, као да они нису дорасли и не могу да сагледају величанственију слику, слику која има више унутрашњег и моралног достојанства?“

Фјодор Достојевски

Руски писац Фјодор Михаилович Достојевски (1821-1881).

Шапиро/Sputnik

Један од првих критичара Достојевског био је његов савременик Николај Михајловски. Додуше, он се усудио да изнесе своју критику тек годину дана након пишчеве смрти, у чланку „Окрутни таленат“ објављеном 1882. године.

Истакавши да се Достојевски са поводом и без повода третира као „вођа“ и „пророк“, Михајловски карактерише ове епитете као „будалаштину“. По његовом мишљењу Достојевски је „једноставно велики и оригинални писац који заслужује пажљиво проучавање“. Он критикује писца тврдећи да су „окрутност и потреба за мучењем увек интересовали Достојевског, и то управо из угла њихове привлачности, из угла сладострашћа које се тобоже садржи у жељи за мучењем“.

Анализирајући пишчева дела до најситнијих детаља, Михајловски закључује да су „слабост уметничког осећања за меру, којим би се могло контролисати испољавање окрутног талента, као и одсуство друштвеног идеала који би могао да их регулише, најважнији су услови који су допринели да се Достојевски силазном линијом спушта од једноставности до извештачености, од хуманистичког правца до безразложне и бесциљне жеље за мучењем“.

Најоштрији критичар Достојевског био је Владимир Набоков, такође велики руски писац. „Достојевски није велики него прилично просечан писац, са блиставим моментима непревазиђеног хумора који се, нажалост, комбинују са дугачким пустарама књижевних баналности“. „Кич Достојевског, његово бескрајно претресање душе људи са предфројдовским комплексима и опијеност трагедијом погаженог људског достојанства – све је то оно чиме се није лако одушевљавати“.

Роман „Злочин и казна“ је по Набоковљевом мишљењу „отегнут, неподношљиво сентименталан и лоше написан“, а о „Идиоту“ је Набоков написао следеће: „Сва та безумна мешавина је обилно зачињена дијалозима који имају за циљ да пренесу мишљења разноразних слојева друштва о смртној казни или великој мисији руског народа. Јунаци никада ништа не изговарају док претходно не пребледе, зарумене се или се не преместе с ноге на ногу“. Набоков се, како сам признаје, у младости одушевљавао Достојевским, да би касније изабрао чувеног писца као једну од најомиљенијих мета своје критике.

Антон Чехов

Руски писац Антон Павлович Чехов (1860 - 1904).

Sputnik

Парадокс је у томе што је сам Чехов био најстрожи Чеховљев критичар, посебно у писмима. „Завршио сам комад. Зове се овако: ’Галеб’. Испало је доста лоше. Ја и иначе нисам неки драматург“. Овако је описао своју причу „Ватре“: „Убиствена досада, и тако много филозофирања и мудровања да ми је од тога некако отужно... Ишчитавам оно што сам написао и од муке ми се скупља пљувачка: толико је гадно!“

За Чехова се, додуше, знало да није подносио похвалу и величање, али је он ипак сматрао да има и добрих дела, само што она нису популарна: „Не свиђа ми се овај успех... криво ми је што су глупости већ готове, а оно што ваља чами по фиокама као некакав књижевнички крш“.

Чехова су критиковали и поједини савременици, и то без имало ироније. Водећи песник симболиста Инокентиј Аненски је написао: „Ту нема душе... Сирота, јадна душа, очерупана бела рада уместо душе... Осећам да више никада нећу читати Чехова. Његов ум је сувопаран“. Са друге стране, Аненски је у Чехову налазио и нешто добро: „Он је показао снагу нашег разговорног језика као стихије, па чак и нашег строго књижевног језика. То је велика заслуга“.

Осип Мандељштам је био познатији песник од Аненског и немилосрднији Чеховљев критичар. О комаду „Ујка Вања“ је написао: „Какав безизражајан и блед ребус... Мени је на пример лакше да схватим цртеж Дантеове комедије са обликом конуса, са њеним круговима, путањама и сферичном астрономијом, него ову ситничаву папиролошку бесмислицу. Чехов мрежом захвата узорак људске ’жабокречине’, која никад није постојала. Људи живе заједно и никако не могу да се разиђу. И то је цела прича. Довољно је поделити им путне карте, на пример у ’Три сестре’, и комад ће се завршити“, сматрао је Мандељштам.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!