Санкт Петербург 27. маја слави рођендан. Град уметности, музеја и царског наслеђа је место где се одиграва радња у многим совјетским и савременим руским филмовима. Таквих филмова има „на тоне“, а ми смо за вас изабрали остварења са највише романтике и хумора.
Радња ове совјетско-јапанске романтичне драме дешава се у најповољније време за боравак у Петербургу, током чувених белих ноћи. Јапанска пијанисткиња дошла је први пут у посету СССР-у и дочекана је како само може пожелети свака страна држављанка – упознала се са згодним совјетским композитором Иљом и заједно са њим посећује Ермитаж, вози се пустим улицама Лењинграда и добија на поклон букет мајског јоргована. Обоје су мислили да је њихова романтична веза само илузија беле ноћи, али време ће показати да су се преварили...
Упозорење: Ако волите да пустите сузу, на то ће вас подстаћи божанствени саундтрек петербуршког композитора Исака Шварца у споју са прелепим призорима воде!
„Тужна комедија“ о преводиоцу Андреју Бузикину који сваког јутра мрзовољно џогира са својим колегом из Данске, али му много теже пада „џогинг“ на релацији између жене и љубавнице. Већи део радње се одиграва на Васиљевском острву где Бузикин предаје филологију на факултету и живи у Улици бродоградитеља (Кораблестроителей).
Андреј је талентован и паметан, али неодлучан. Не уме да каже „не“ колегама и не може да се определи за једну жену, због чега стално мора да лаже. Зато му жена не верује чак ни када говори истину да због подигнутих мостова преко Неве ноћу није могао да се врати кући. Такве ситуације су биле уобичајене крајем 1970-их. Ко није успео да пређе пре него што се подгину мостови морао је чекати до 5 сати ујутро (данас у то доба са Васиљевским острвом саобраћа ауто-пут који се плаћа).
Занимљивост: Данског професора игра немачки глумац-аматер Норберт Кучинке, који је заправо био први дописник листова Der Spiegel и Stern у Совјетском Савезу.
Ова романтична комедија о Маши која ради као ди-џеј у радио-програму и архитекти Максиму упечатљиво приказује град – фантастичне призоре његових кровова, елегантне кејове, убога дворишта и забавне петербуршке стереотипе, и све то у мини-епизодама као што су „Бескућни естета“ или „Мачо-алкохоличар“.
Маша је изгубила телефон, а Максим га је пронашао. Договарају се да се сретну али сваки покушај им се изјалови услед различитих околности. Током неколико дана обоје доносе важне животне одлуке: Маша одустаје од намере да се уда за свог лицемерног дечка, а Максим одустаје од радног места у берлинском пројектантском бироу. „Зграде личе на људе. Оне су као чланови породице или најближи пријатељи“, каже архитекта у једној епизоди. Он телефоном обећава Маши да ће јој показати своју омиљену зграду и чини се да је само питање времена када ће она постати његова нова девојка.
Препорука: Можете направити лепу шетњу од Машине зграде (Кеј реке Фонтанке 24) до зграде која инспирише Максима (Кеј реке Фонтанке, 159).
Две жене се срећу у возу. Једна је Лиза, тиха и повучена радница музеја, а друга вулгарна Вика која из Јекатеринбурга путује у Санкт Петербург ради забаве. Ујутру сазнају да их је неко опљачкао. Лиза се сажали над својом новом познаницом и позове је у госте. Стари стан пун уметничких дела где се радо састаје интелигенција представља нешто потпуно ново за Вику која потиче из радничке средине. Желећи да јој помогне у тражењу посла, нова пријатељица јој држи „кућни интензивни курс“, али Вика прилично траљаво напредује. Стил рококо изговара „кококо“, и то интонацијом дрске провинцијалке која стално пије и доводи у стан случајне познанике. Комедија прераста у драму када је једна јунакиња већ спремна да изврши злочин...
Занимљива чињеница: Лиза ради у музеју „Кунсткамера“, познатом по колекцији аномалија људског и животињског тела које је својевремено сакупио Петар Велики. Са друге стране, радници музеја доживљавају Вику као аномалију, она је за њих егзотична „зверчица“ своје врсте.
Овај мјузикл нас преноси у лето 1981. у Лењинграду, и у његову андерграунд културу, рок концерте и велике количине алкохола. Радња се заснива на љубавном троуглу између младог музичара Виктора Цоја (будућег лидера групе „Кино“), успешног рокера Мајка Науменка и његове жене Наталије. У филму су приказане само поједине знаменитости овога града јер се радња углавном одвија у лењинградској „комуналци“ (заједничком стану из совјетског времена у коме је живело по неколико породица). Да би одглумио Виктора Цоја корејски глумац Тео Ју је пре почетка снимања морао да научи руски језик, да слуша групу „Кино“, па чак и да неко време живи у комуналци.
Податак о саундтреку: Филм „Лето“ је у Кану добио награду за најбољи саундтрек. Заједно са песмама совјетских рок група он обухвата и кавер верзије песама The Talking Head’s „Psycho Killer“, Iggy Pop’s „Passenger“, Lou Reed’s „Perfect Day“ и David Bowie’s „All the Young Dudes“ у извођењу савремених руских естрадних уметника.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
