Какав мираз је морала имати Рускиња да би се удала?

Данас се у развијеним друштвима сматра да брак треба склапати из љубави, а раније су и „њени“ и „његови“ доживљавали брак као економски исплативу конструкцију (што не значи да се супружници нису волели). И што су породице биле на вишој друштвеној лесници, темељније су тражиле другу половину своме детету.

Важан критеријум је било имовинско стање младине породице, тако да су се „њени“ увек трудили да прикажу то стање како би привукли што богатијег мужа. После свадбе је увек муж издржавао жену, па је зато мираз био нека врста жениног доприноса породичној економији, али и њена „полиса осигурања“, за „не дај Боже“. Муж је могао да располаже жениним миразом само уз њену сагласност и није имао право на женину предбрачну имовину. То правило је важило за сваки сталеж, па чак и за сељаке.

Од чега се састојао мираз?

Разне ствари су могле бити третиране као мираз. Сиромашнија породица је давала нешто за домаћинство, на пример постељину, стољњаке, чипку, ручно ткане материјале или посуђе. Невеста је морала имати све што ће јој касније затребати у домаћинству, бар за прво време. Ствари су чуване у великом дрвеном сандуку који је после свадбе жена доносила у мужевљеву кућу.

Имућнији родитељи су томе додавали кућу, земљу, скупоцени накит, крзно или рачуне у банци.

У сеоској породици је девојка могла имати своју краву или овце, а ако је, на пример, од вуне тих оваца плела и продавала џемпере или нешто слично, онда је и тај новац био њен.

Мираз је девојчицама припреман од раног детињства. Најпре се тиме бавила мајка, а затим и будућа невеста. Девојке су саме шиле гардеробу и текстил за кухињу, такмичећи се која ће боље да сашије како би мираз био привлачнији него код других девојака.

Није било уобичајено да се мираз скрива. Напротив, родитељи су причали потенцијалним младожењама какав мираз има њихова ћерка. После просидбе је мираз пописиван, па су младини родитељи после свадбе по обичају за њега тражили „откуп“.

Невесте о којима се бринула држава

У Руској империји је био законски регулисан мираз за девојке из високог друштва које су биле у родбинским односима са императорском породицом. По закону из 1797. године, ако се брак склапа по вољи императора, онда девојка добија мираз из државне касе. Висина суме је зависила од блискости родбинске везе и кретала се од 100.000 рубаља (за чукунунуку) до милион рубаља (за ћерку). Императоровим даљим рођакама је та сума умањена 1886. године, тако да су оне после тога добијале 30.000 рубаља, с тим што је на руке исплаћивана само половина суме, и то после свадбе. Остатак новца је чуван у банци, а жена је добијала годишњу камату. Мираз за императорову ћерку или унуку могао је бити одређен и на тендеру. Произвођачи порцелана, стакла и намештаја су такве наруџбине доживљавали као врло повољну ставку у „радној биографији“.

Ако би се велика кнегињица (императорова ћерка) удала за странца, онда би се пре свадбе обавезно састављао брачни уговор. Она је у мираз, поврх свега осталог, добијала и предмете неопходне за црквене обреде уколико је муж био друге вере. Руске невесте су у иностранству најчешће трошиле свој новац за одржавање куће, за путовања и сопствене потребе.

Да ли је било могуће удати се без мираза?

Наравно, девојке су се удавале и без мираза, али у том случају се није могло рачунати на неку бољу прилику. У драми „Девојка без мираза“ Александра Островског девојка је приморана да се уда за човека који јој је одбојан зато што је онај који јој се свиђа изабрао имућнију невесту. На крају младожења у наступу љубоморе убија јунакињу.

Да ли је мираз данас потребан?

Брачни обичаји су претрпели велике промене почетком 20. века, када су жене добиле иста права као мушкарци. Мираз више није био толико значајан, али су чак и у совјетско време девојке уочи свадбе ипак припремале постељину и пешкире. По селима се и данас чувају сандуци са бабиним или прабабиним миразом!

У кавкаским републикама је мираз још увек неодвојиви део свадбених обичаја. Додуше, сада се то ради на много савременији начин. У Чеченији и Дагестану постоје чак и специјализоване „продавнице мираза“, где се може купити све што је потребно и одмах упаковати у симпатично сандуче.

Сматра се да тих ствари мора бити довољно за прву годину. У обзир долази постељина, одећа, обућа, накит, бунда, торбица, козметика, као и поклон за девојку која ће отворити невестин сандук.