Зашто је совјетско сликарство толико привлачно?

Репродукција уметничке слике „Свадба у сутрашњој улици“ уметника Јурија Ивановича Пименова, уље на платну, 1962.

Репродукција уметничке слике „Свадба у сутрашњој улици“ уметника Јурија Ивановича Пименова, уље на платну, 1962.

Балабанов/Sputnik
За непуне три деценије, колико је прошло после распада СССР-а, историчари ликовних уметности су у више наврата мењали свој однос према соцреализму као мејнстриму у сликарству совјетског периода. Међутим, за већину обичних људи совјетско сликарство је и даље привлачно.

„Уметност припада народу“ – те речи Владимира Лењина комунисти су претворили у паролу. Овај цитат је толико коришћен, да се могао видети на скоро сваком сеоском дому културе. Оригинална фраза је имала и наставак: „Она [уметност] својим најдубљим коренима треба да сеже у најгушће масе радног народа. Она тим масама треба да буде разумљива и допадљива. <…> Треба ли да ми послужујемо малобројну мањину слатким и финим бисквитима док је масама радника и сељака потребно парче хлеба? Подразумева се да ја ово не мислим само у буквалном смислу, него и фигуративно: ми увек треба да имамо пред очима раднике и сељаке“.

Све за народ

„Девојка у мајици“, А. Н. Самохвалов, 1932.

Тако је „вођа светског пролетаријата“ указао правац којег се совјетско сликарство придржавало у наредних 70 година. Главна карактеристика тог сликарства састојала се у чињеници да је њега могао разумети свако, буквално сваки сељак који је допутовао у град и залутао у музеј. Није ни чудо што је реализам био проглашен за главни уметнички стил, где су смисаона слојевитост и метафоре биле сувишне (а у периоду репресија и опасне). Сликарство и скулптура добијају нове јунаке. У њима посматрач треба да угледа и препозна самога себе. Ти јунаци су грађевинци, ливничари, студенти, спортисти, војници...

Слике у свакој кући

„Пишу о нама“, Карачарсков Николај Прокофјевич, 1969.

Из пароле о уметности која припада народу произилазило је још једно својство – да уметност мора бити доступна људима независно од њихових финансијских могућности. Уметничке слике су масовно штампане у албумима са великим тиражима, у уџбеницима књижевности и историје, на разгледницама и календарима, у популарним часописима... Широм огромне Русије су их људи скупљали и правили своје колекције. Често су исечене листове лепили на зидове. Сада се сећају тих времена са носталгијом, не жалећи толико за совјетским сликарством, колико за прохујалим детињством.

Напред у светлу будућност

Лењинова идеја је била и да се уметност користи као средство за агитацију и пропаганду комунистичке идеологије. Уметничке слике су показивале пример како треба излазити на крај са потешкоћама.

„Јутро“, Татјана Јаблонска, 1954.

Комплетно совјетско сликарство је до крајности испуњено оптимизмом. Његови ликови изгледају као супермени. Ту нема места за замор, за депресију и сумње. Само јарко сунце, само радост коју доносе рад и спорт, само понос због постигнутих резултата.

„Жито“, Татјана Јаблонска, 1949.

На сликама Татјане Јаблонске ћерка која ради јутарњу гимнастику („Јутро“) срећна је као и раднице колхоза за време жетве („Жито“) или удварач и радница на градилишту поред колица са циглама („На градилишту“).

„На градилишту“, Татјана Јаблонска, 1957.

А на слици Александра Дејнеке „Радници се одмарају“ група мишићавих младића скида радничко одело и радосно се баца у воду, и само дизалице у позадини и назив слике алудирају на то да су ови супермени одрадили своју тешку смену на градилишту.

„Радници се одмарају“, Александар Дејнека

Наследници модерниста

Совјетске вође су тежиле да изграде потпуно нови свет, али уметност се морала ослонити на традицију. Већина совјетских сликара прве генерације прошла је кроз изванредну школу у царском периоду. Они су затим и сами преносили те принципе на млађе нараштаје. Поред тога, главне совјетске образовне установе су заправо биле преуређени стари институти.

„Ј. В. Сталин и К. Е. Ворошилов у Кремљу“, Александар Герасимов.

Црте модернизма и импресионизма назиру се у радовима многих совјетских мајстора. Александар Герасимов је био један од оних сликара којима је совјетска власт указала највећу част. Он је аутор одиозне слике „Стаљин и Ворошилов у Кремљу“, која је у народу добила назив „две вође после кише“ (рус. „два вождя после дождя“). Герасимов је пре револуције био ученик Константина Коровина и Валентина Серова. Ако се са његове слике уклоне главни ликови, онда се та школа назире у начину на који су насликани одрази на мокром путу, у лаким облацима и розикастој гами обриса Москве у позадини.

„На колосеку“, Георгиј Григорјевич Ниски  (1903 -1987).

Вера Мухина, ауторка најпознатијег совјетског споменика „Радник и колхозница“, пре револуције се школовала у Паризу код Антоана Бурдела и путовала по Италији проучавајући споменике Ренесансе. Она је у својим сликама користила класичне пропорције и пластику.

Репродукција уметничке слике „Сусрет“, Јурија Пименова. Уље на платну.

„Акутне“ револуцонарне методе авангарде нестале су из совјетског сликарства још током 1930-их, али су шире идеје и решења руског и европског модернизма, као и његове слободне композиционе методе и експерименти са бојама, остали у арсеналу најталентованијих совјетских мајстора све до 1970-их. Међу њима су Александар Дејнека и Александар Самохвалов, а такође Георгиј Ниски.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“