Одавно није снимљен овако добар руски филм о Другом светском рату

Култура
БОРИС ЈЕГОРОВ
Филм „Подољски кадети“ је снимљен уз велико поштовање и пажњу према историјским чињеницама. Источни фронт се приказује сасвим другачије од онога на шта су навикли западни гледаоци.

Почетком новембра у руским биоскопима је почео да се приказује филм „Подољски кадети“ („Подольские курсанты“). И одмах је засенио већину новијих филмских остварења посвећених совјетско-немачком сукобу у Другом светском рату. Руска публика је високо оценила филм, а ускоро се очекују премијере у Европи и САД.

Херојска историја

Филм је заснован на догађајима с почетка октобра 1941, које је маршал Георгиј Жуков окарактерисао као најопаснији период битке за Москву. Тих дана совјетске трупе које су браниле југозападне прилазе престоници нису имале ниједну јединицу способну да се одупре непријатељу.

Требало је да се спречи неометано пребацивање трупа немачке армије „Центар“ у овом правцу према Москви, а такође да се добије на времену како би се учврстили одбрамбени положаји непосредно испред улаза у град и како би пристигле резервне јединице из удаљених делова земље. У ту сврху је у сусрет Немцима послато 3.500 кадета двеју Подољских војних академија – пешадијске и артиљеријске. Требало је да ти драгоцени кадрови по завршетку школовања постану официри, али у овим критичним околностима су морали да се боре као обични војници.

Команда је рачунала да ће кадети бар пет дана задржати напредовање непријатеља у Калушкој области (150 км од Москве). Кадети су изгубили 2.500 људи, али су издржали целих дванаест дана, толико потребних Црвеној армији.

Источни фронт на филмском платну

„Подољски кадети“ заузимају посебно место међу филмовима о ратном сукобу између СССР-а и Трећег рајха, познатом у Русији под називом Велики отаџбински рат, а на Западу као Источни фронт. У овом филму нема никаквих клишеа везаних за совјетски период, на које су западни гледаоци толико навикли.

Америчка и европска кинематографија ретко даје веродостојну слику конфронтације Црвене армије и Вермахта. Довољно је сетити се сцене из „Непријатеља пред вратима“, када совјетска пешадија јуриша на немачке положаје као стадо оваца са једном пушком на тројицу, а у леђа их рафалном паљбом „подстичу“ казнени одреди сопствене армије.

Стварност је, међутим, била сасвим другачија. Црвена армија је имала сасвим довољно оружја, а казнени одреди су хватали дезертере у позадини, а понекад су се и сами упуштали у борбу са непријатељем.

Додуше, и поједине руске филмаџије не заостају за својим западним колегама када је реч о блаћењу Црвене армије. Напротив, дешава се и да их превазиђу. У савременим руским филмовима о Другом светском рату можемо видети совјетске војнике у виду недисциплиноване гомиле која не гори од жеље да ратује за отаџбину, генерале који се никада не трезне, а своје војнике без имало сажаљења шаљу неприпремљене у смрт. Најомиљенији ликови појединих руских редитеља су злогласни „политрук“ (политички руководилац) и официр Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД) који рукама крвавим до лаката са задовољством стреља обичне војнике, и са разлогом и без разлога.

Нема блаћења историје

Чињеница је да у рату може бити и догађаја који војнику или официру не служе на част, али ако се такве епизоде уздигну на ниво апсолутног, онда гледалац у целини стиче изопачену представу и о рату, и о улози армије у њему. У „Подољским кадетима“ нема тих модерних клишеа. Филм је снимљен на основу докумената Министарства одбране РФ, немачких архива и сачуваних сећања учесника описаних догађаја.

Кадети у овом филму нису бесловесно стадо које команданти и комесари шаљу на кланицу. То су обични момци, многи још немају ни осамнаест година. Они једва чекају да се сукобе са непријатељем, али осећају и страх. Труде се да победе тај страх како не би издали другове и своје најближе, и неко то постиже са већим, а неко са мањим успехом.

Генерали нису приказани као пијана стока, као код других савремених руских редитеља. Овде је генерал прави „ћале“, како се изразио војни историчар Алексеј Исајев, војницима је он као отац, чврст и одлучан човек који уме да преузме одговорност. Он по наређењу одозго шаље војску у огањ, али ако му се пружи и најмања могућност да спасе живот својим војницима, он је неће пропустити.

Појављује се у филму и политрук, али он не држи пиштољ уперен војнику у слепочницу, него учествује у борбеним дејствима као и други, па чак и усрдније и жешће него други. И заиста, главни задатак политичких руководилаца у рату није био да стрељају што више људи у свом народу, него да надахну војнике за борбу против непријатеља. Није случајно што су њих Немци увек прве ликвидирали кад им се пружи таква могућност.

Веродостојност

„Подољски кадети“ су снимани управо на терену где су вођене борбе, у Калушкој области. Ту су према сачуваним документима врло пажљиво реконструисани сви детаљи: река, мост, куће, утврђени положаји, униформа и оружје.

Компјутерска графика чини само 10% свих ефеката у филму. Из музеја су за потребе снимања довезени и рестаурисани оригинални немачки оклопни транспортери и тенкови Т-4, Т-2 и Т-38, совјетски противтенковски топови калибра 45 мм и чувени тенкови Т-34.

„Веродостојност је важнија од свега“, каже Игор Угољников, један од аутора сценарија и продуцент: „Историјски консултанти су све време били присутни на снимању и чак су проверавали који број се лепи на тенк и који је број дивизије. Хтели смо да постигнемо максималну прецизност, да филм буде што ближи стварности“.

Војни историчари у целини позитивно оцењују филм, али скрећу пажњу да много тога није приказано. На пример, нису приказана коришћена зенитна оруђа, хаубице и минобацачи, као ни борци 312. стрељачке дивизије који су са крила покривали кадете. Али „оно што је приказано, приказано је на високом нивоу. У целини је филм добро урађен... Нема сумње да је савремена руска кинематографија направила велики корак напред“, сматра Алексеј Исајев.