Како је син ослобођених америчких робова у Русији стекао богатство и углед

Archive photo; Russia Beyond
Амерички црнац Фредерик Томас је у свом родном Мисисипију доживљавао само дискриминацију, а у царској Русији је постао богат и успешан власник најпопуларнијих ноћних клубова Москве. Постао је отац петоро руске деце и добио руско држављанство. Планирао је да остане у Русији али је избила револуција па је Томас био принуђен да преиспита своје планове.

Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

„Амерички црнац који је стекао богатство а затим га изгубио умро је у дуговима, без пребијене паре“, тако је 8. јула 1928. лист New York Times пренео вест да је Фредерик Томас умро у турском затвору где се нашао због дугова. Син ослобођених америчких робова био је водећа личност заједнице руских емиграната у Константинопољу.

Фредерик Брус Томас

„Амерички црнац Фредерик Томас... био је ’султан џеза’ у новој [Турској] републици... Основао је кабаре ’Максим’, који ће ускоро постати главно стециште ноћног живота у граду. У кабареу је користио руску кухињу, декорацију и забаву“, наводи се у чланку. „Он је умро јуче, оставивши ожалошћену породицу – жену Рускињу и двоје деце. Кажу да је Томас био морнар који је напустио свој брод у некој руској луци још у доба царске Русије. Нико не зна шта је радио и од чега је живео у Русији“.

Данас ми врло добро знамо како је Фредерик Брус Томас (1872-1928) зарађивао у царској Русији, и то захваљујући професору са Универзитета Јејл Владимиру Александрову, аутору књиге „Црни Рус“.

„Живот мистера Томаса у Русији је био непрекидна спирала успона, успеха, славе и богатства јер је он постао један од најкреативнијих, најутицајнијих и најмоћнијих позоришних импресарија у Москви, која је тада по значају била други град у Русији“, каже професор Александров у електронском интервјуу који је дао за портал Russia Beyond.

Долазак у Русију

Томас је рођен 1872. године у држави Мисисипи, у породици ослобођених робова. Напустио је југ и отишао у Чикаго, а затим у Њујорк и најзад у Европу. Много је путовао, научио је француски језик, а крајем 1890-их је радио код руског племића у Монте Карлу као келнер и лакеј.

Фредерик Брус Томас, фото из 1896. Париз.

Тако се Фредерик заинтересовао за Руску царевину, па је 1899. године стигао у Русију. У првим годинама је радио у ресторанима и хотелима широм земље да би се на крају скрасио у Москви и постао познат као Фјодор Фјодорович Томас.

Шармантан и харизматичан, Томас је у Москви био егзотична појава. Убрзо се упознао са многим аристократама и утицајним бизнисменима у граду. Био је популаран и међу женама. Нема никаквих сведочанстава о томе да је боја његове коже било када представљала проблем у Русији, што потврђује и чињеница да је у Москви постигао изванредан финансијски и друштвени успех, који у Америци онога доба као црнац не би могао постићи.

Ентеријер ресторана „Јар“ („Яр“).

Почев од 1903. године радио је као менаџер ресторана у популарном кабареу „Акваријум“, а 1908. у клубу „Јар“, омиљеном месту окупљања руске елите и познатих личности попут Распућина, харизматичног суманутог монаха који је имао огроман утицај на императорску породицу у Санкт Петербургу.

Када је „Јар“ у децембру 1909. године поново отворен после реновирања Фредерик је у њему већ постао кључна личност. Нема никаквих документованих података о томе да се састајао са Распућином, али вероватно јесте.

Томас је лепо изгледао, био је бонвиван, себе је доживљавао као католика и по свему судећи је био слаб према Немицама. У јесен 1901. године оженио се Хедвигом Хан, протестанткињом из Прусије. Она му је родила троје деце.

Када је Хедвига у јануару 1910. године умрла од пнеумоније бригу о деци је преузела њихова дадиља Валентина Хофман, 28-гишишња Немица из Риге. Томас се њоме оженио почетком 1913. после чега су се преселили у луксузан стан у улици Малаја Бронаја број 32. близу Патријаршијских рибњака.

Живот на високој нози

Главни улаз у врт „Акваријум“, Москва, око 1912.

„Акваријум“ је поново отворен у новембру 1911, али са новим власницима међу којима је био и Фредерик. Он више није био обичан радник. Захваљујући његовим изузетним организаторским способностима „Акваријум“ је стекао велику предност у односу на московски кабаре „Врт Ермитаж“ који му је био озбиљна конкуренција.

У лето 1912. године Томас је већ био веома богат човек. Прва сезона „Акваријума“ донела му је профит од 150.000 рубаља (тада су 2 рубље вределе 1 долар; данас око 2 милиона долара). Важио је за једног од најбољих позоришних предузетника у Руској империји.

У јесен 1912. године Томас је обилазио градове Русије припремајући летњу сезону 1913. Сви су били изненађени када је преузео неуспешан клуб под називом „Шантеклер“, преименовао га у „Максим“ и под тим називом га отворио 8. новембра 1912. године (налази се у улици Бољшаја Дмитровка бр.7)

Представа је почела у 11 сати увече и трајала до зоре. Као и сваки кабаре, и овај је на програму имао пикантне садржаје и еротске алузије.

Рекламни плакат позоришта варијете „Максим“ – „Сцена и арена“, 4. новембар 1915.

Постојао је, међутим, озбиљан проблем који је Фредерику могао да осујети планове везане за „Максим“. У близини су била три православна храма, а црква се залагала за ограничења у погледу позоришта и кабареа. Па ипак, неукротиви Томас је показао колико се он добро сналази у московском високом друштву и издејствовао је потребну дозволу градских власти.

„Максим“ је постао веома популаран у круговима московске елите, а Томасов углед и приходи су били све већи. Он и његови партнери су у јануару 1914. године основали прво руско позоришно акционарско друштво чија је тржишна капитализација износила 650.000 рубаља (данас око 10 милиона долара). Циљ друштва је било отварање нових театара у Москви и другим градовима Руске империје.

Међутим, избио је Први светски рат и осујетио те планове. Русија је ушла у рат, сви ресурси су били усмерени на фронт, али Фредерикови клубови су и даље уживали велику популарност и донели му огромно богатство.

Фредерик Томас са другом женом и децом из првог брака: Ирмом (4 године), Олгом (11) и Михаилом (6). У позадини Фредерик, лево може бити рођак супруге, а десно пословни партнер М. П. Царев.

Најзад је он 1915. године одлучио да узме руско држављанство. Разлози још увек нису потпуно јасни, али се са сигурношћу може рећи једно: он је планирао да дуго остане у Русији. Томас је веровао у будућност земље, што се може закључити по његовим инвестицијама у некретнине. Он је у фебруару 1917. године купио шест здања у центру Москве у којима је било 38 станова за издавање. Купио је и вилу близу Одесе.

Бекство од револуције

Фредерик Брус Томас, пре 1928.

Русија је у међувремену већ почела да се урушава, а заједно са њом и Томасов живот. Бољшевици су у новембру 1917. године заузели власт и на радикалан начин успоставили нови друштвенополитички поредак. У првој половини 1918. године национализовали су сву приватну својину уништивши све што је Фредерик створио. Да ситуација буде још гора, Томас је затекао своју жену у кревету са бољшевичким комесаром.

Истина, он је и сам имао љубавницу, Немицу са којом је имао и децу. Али, веома опасна интимна веза његове жене умало га није коштала живота. Она је, наиме, наговорила свог љубавника да убије Томаса као класног непријатеља. Не знамо како се звао тај бољшевик, зна се само да ипак није повукао окидач.

Тајна полиција је будно пратила Фредерика. Он је у августу 1918. најзад успео возом да отпутује из Москве у своју вилу код Одесе, где му је тада живела љубавница са децом. Одеса је у то време била под контролом немачке армије.

У тој вили је провео девет месеци, после чега је са љубавницом и децом напустио Русију и започео нови живот у Константинопољу (данас Истамбул). Изгледало је да ће ово ново поглавље његовог живота бити успешно, али се и оно завршило трагедијом.

После евакуације Одесе. Избеглице са женама и децом, 1919.

Томас је увео џез у Турску и поново се обогатио када је отворио још један кабаре „Максим“, у коме су, наравно, били руски специјалитети и руске декорације. Клуб је опслуживао и локално становништво и заједницу руских емиграната. Међутим, убрзо је Фредерик запао у дугове и због тога доспео у затвор у Константинопољу где је и умро 1928. године.

The New York Times је у некрологу презриво описао Томаса као „екстравагантног и непромишљеног“, али су га се руски емигранти сећали са пуно топлине. Нажалост, Москва у комунистичком режиму више није помињала Фредерика Томаса, а успомена на њега је била предата забораву све док професор Александров почетком 21. века није истражио његов живот и вратио на светлост дана ово необично поглавље у заједничкој руско-америчкој историји.

Овај чланак је припремљен захваљујући материјалима књиге Владимира Александрова „Црни Рус“, 2013, Atlantic Monthly Press.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“