Како су се „смували“ СССР и Африка

„За време једне од криза у Анголи транспортовали смо тамо оружје авионима и бродовима, и било га је веома много“, рекао је један руски војни стручњак, описујући помоћ коју је СССР пружао социјалистичким властима у Анголи за време грађанског рата током 1970-их.

Тешко је преценити пажњу коју је Москва указивала Анголи. По речима Сергеја Коломњина, бившег војног преводиоца који је тамо радио у периоду 1975-1991, у Анголи је у својству савезника служило 105 генерала и адмирала и 7.211 официра из СССР-а.

Ангола није била једина афричка земља о којој се Совјетски Савез „бринуо“. Од 1960-их до краја 1980-их Москва је слала своје официре, инжењере и техничаре у многе афричке земље да помогну у изградњи (или обнављању) њихове инфраструктуре, радо је примала афричке студенте на совјетске универзитете и потрошила милијарде долара на непосредну финансијску помоћ Африци.

Пад Адис Абебе (Етиопија).

Getty Images

Није јој много враћено, као што је Владимир Путин истакао у октобру 2019. године. Русија је отписала 20 милијарди долара афричког дуга Совјетском Савезу. Зашто је уопште СССР помагао африканцима и зашто је тако мало добио заузврат?

Рани период

„Поједини Руси су почели да брину о Африци током 19. века и Другог англо-бурског рата“, рекла је историчарка Ирина Филатова за лист „Коммерсант“. „Следећи период опседнутости Африком почео је са Коминтерном [интернационални савез комунистичких партија на челу са СССР-ом који је постојао од 1919. до 1943]. Она је била заинтересована заинтересована за комунистички покрет у Јужној Африци и инсистирала на ’оснивању независне републике аутохтоних житеља’ не објашњавајући тачно шта то значи“.

Делегација народног покрета за ослобођење Анголе за време полагања венаца испред Лењиновог Маузолеја.

А.Ковтун, Б.Корзин/TASS

Па ипак, све до 1958-1960. године СССР није посвећивао велику пажњу Африци и проблемима овог континента јер је био превише обузет сопственом индустријом и безбедношћу, као и борбеним дејствима у Европи током Другог светског рата. Неколико студената из Африке се школовало у Москви и нешто новца је послато афричким комунистима, али то је била само кап у мору. „Москва није обраћала довољно пажње на афричку специфику јер Руси заиста нису познавали Африку“, објаснила је Филатова.

Згодна прилика

Све се променило током 1940-их и 1950-их када су европске силе (углавном Велика Британија и Француска) почеле да губе контролу над својим бившим колонијама. Са појавом нових држава на карти и ширењем левичарских идеја у свету СССР је уложио све напоре да обоји Африку у црвено.

Совјетски плакат подршке народима Африке.

Archive photo

Почео је од арапских земаља у северном делу континента. На пример, Гамал Абдел Насер је био председник Египта од 1956-1970 и један од најбољих пријатеља Совјетског Савеза. Он је имао пуну подршку Москве у арапским конфликтима са Израелом. Египат је био прва афричка земља са којом је СССР потписао трговачки споразум. После њега су на ред дошли Тунис (1957), Мароко (1958), Гана, Етиопија и Гвинеја (1959).

Касније је СССР испољио ентузијазам и у погледу рада са афричким земљама јужно од Сахаре. Никита Хрушчов (совјетски лидер од 1953 до 1964.) искористио је говор у УН да подстакне афричке земље на колонијалну независност и поздравио процес колонизације. „СССР је успоставио посебно блиске везе са такозваним земљама социјалистичког модела развоја (Гвинеја, Гана, Република Конго, Мали, Етиопија, Ангола, Мозамбик и Бенин)“, истиче агенција ТАСС.

Профит на првом месту

Председник Уједињене Арапске Републике Насер Хусеин Гамал Абдел, први секретар ЦК КПСС-а и председник Савета министара СССР-а Никита Хрушчов и председник Јемена Абдулах ас Салал (десно) на свечаној церемонији дизања у ваздух преграда у водном каналу реке Нил при изградњи Аусуанске хидроелектране.

Василиј Јегоров/TASS

Алексеј Саљников, високи официр КГБ-а, сећа се ових Хрушчовљевих речи: „Ми углавном продајемо комунизам Африци, али у суштини би требало да плаћамо Африканцима да га узму од нас“. Хрушчов је имао виду да житељи Африке већином нису били спремни да прихвате комунистичке идеје без озбиљне економске помоћи. Све је било онако како је предвидео Карл Маркс: економија дефинише политику.

Совјети су склопили споразуме о сарадњи са 37 афричких земаља и учествовали у изградњи око 600 предузећа и фабрика. Један од тих објеката је, на пример, Асуанска брана, која је била од великог значаја за египатску пољопривреду и енергетику, затим хидроелектрана Капанда која снабдева струјом већи део Анголе, електране у Конгу и Нигерији, и други велики инфраструктурни пројекти широм континента.

Акушерка Антонина Стељмахова са породиљом у гинеколошко-акушерском стационару. Град Лубанго.

Б. Баратов/Sputnik

Поред тога, СССР је многим афричким клијентима давао кредите, а понекад и неповратну финансијску помоћ. Касније је толика великодушност била изложена критици, јер се испоставило да заиста није била од велике помоћи.

Тајни ратови

Совјетски „војни саветници“ незванично су учествовали у афричким ратовима. Њихов посао је био под печатом државне тајне. Одиграли су важну улогу најмање у три рата:

– Грађански рат у Анголи (1975-1992), у коме је СССР подржао левичарски Народни покрет за ослобођење Анголе;

– Грађански рат у Мозамбику (1977-1992), где је Москва такође била на страни левице;

– Огаденски рат између Етиопије и Сомалије (1977-1978). Ово је било незгодно питање. Државе су се сукобиле у региону Огаден у Источној Африци, а обе су биле наклоњене социјализму. Москва је морала да бира једну од њих. Совјети су изабрали Етиопију, после чега се Сомалија окренула Американцима.

Асуанска брана.

В.Вороњин/TASS

У сваком од тих ратова афричке земље су биле углавном шаховска табла на којој су Москва и Вашингтон подржавали различите стране. То ангажовање је држано у великој тајности. „Нико нигде није слао совјетску армију“, објаснио је Сергеј Коломњин. „Али наши саветници, наши стручњаци, медицински радници, пилоти – сви су били тамо“. Војна помоћ је била осетна: у сваком од тих конфликата победила је просовјетска страна.

Образовање

Пилот СССР-а, други човек у космосу и Херој Совјеског Савеза Герман Степанович Титов (рођ. 1935), у знак сећања поклања младом житељу Конга значку током посете Демократској Републици Конго.

Јуриј Сомов/Sputnik

Поред економије и политике Совјети су улагали велике напоре у стварање нових просовјетских афричких елита, позивајући студенте из Африке да се школују у СССР-у. Од 1949. до 1991. око 60.000 Африканаца је студирало у Совјетском Савезу. Највећи универзитет где су студирали био је Универзитет пријатељства међу народима (Университет дружбы народов) у Москви који је назив добио по Патрису Лумумби, просовјетском премијеру Конга убијеном 1960. године.

Наставник Михаил Мохов са учеником у машинској радионици Пољопривредног школског центра „Совјетско-анголско пријатељство“.

Б. Баратов/Sputnik

Било је и неколико мрачних епизода. На пример, избио је скандал када је у Москви пронађен мртав студент из Гане. Поједини његови сунродници сматрали су да су га убили хулигани из тог краја и изашли су на улицу у знак протеста. Али све у свему, СССР је био земља у којој су Африканци били добродошли. „Совјетски грађани су нам већином били наклоњени, позивали су нас у своју кућу... Неки од нас су се чак оженили Рускињом“, испричао је Едвард На из Гане у интервјуу за Би-Би-Си. Многи дипломци совјетских института касније су формирали елиту у својим земљама, нарочито у области медицине и индустрије.

Егзодус

Либијски ученици средње школе „Гамал Абдел Насер“ дочекују совјетску делегацију на челу са председником Савета министара СССР-а Алексејем Николајевичем Косигином.

Јуриј Абрамочкин/Sputnik

Нажалост, пажња коју је СССР поклањао Африци била је сувише тесно повезана са идеологијом да би могла опстати у краху социјалистичког система. Током 1990-их, када је СССР престао да постоји а Русија имала мноштво сопствених проблема, утицај Москве на афричком континенту је знатно опао.

„Постсовјетски период је обележен слабљењем пажње Русије према Црном континенту, услед чега је и њена улога у Африци ослабила“, написао је 2012. године африканиста Александар Желтов. Сада Русија поново покушава да појача своју улогу у Африци (о чему сведочи, на пример, недавни самит Русија – Африка у Сочију), али Москва сав посао сада мора да почне од почетка.

Председник РФ Владимир Путин 24. октобра 2019. на церемонији заједничког фотографисања са шефовима делегација држава-учесница самита „Русија – Африка“.

Рамиљ Ситдиков/Sputnik

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!