Руска балалајка има свог „Страдиварија“

Кира Лисицка (Photo: Public Domain; Музеј позоришне и музичке уметности у Санкт Петербургу)
Он је био сиромашан и непознат мајстор, али је његов таленат сијао превише јарко да би остао незапажен.

На Париској изложби у главном граду Француске 1900. године била су представљена технолошка и уметничка достигнућа претходних векова. Русија је као недавна савезница Француске била једна од запажених учесница изложбе.

Великоруски оркестар В. В. Андрејева, почетак 1900-их.

Руски павиљон је, између осталог, изненадио Парижане наступом Великоруског оркестра који је свирао мало познати народни музички инструмент балалајку. Руководилац оркестра Василиј Андрејев награђен је орденом „Легије части“ и „Великом златном медаљом изложбе“. Инструменте које су многи тада први пут видели направио је талентовани самоуки столар Семјон Налимов. У вековима који следе Налимовљеве инструменте ће откупљивати колекционари широм света.

Несрећан случај

Тверска губернија; Семјон Налимов.

Семјон Налимов је био талентован али сиромашан. „Неписмен, али познаје столарски посао“ – тако су Налимова окарактерисали његови надређени када је 1884. напустио војску.

Семјон је једва састављао крај с крајем и зато се из родног села у Вологодској губернији отиснуо „трбухом за крухом“ и кренуо у Петербург. На путу према главном граду Русије Налимов је опљачкан, тако да је наставио путовање без новца. Због тога је морао да изађе из воза у Тверској области и да се тамо настани зарађујући за живот повременим столарским пословима које је добијао.

Покровитељева идеја

Василиј Васиљевич Андрејев, 1880-их.

Срећом по њега, тамошњи потомак локалне трговачке породице био је изузетно заинтересован за популаризацију балалајке као музичког инструмента.

Звуци балалајке су освојили Василија Андрејева неколико година пре Налимовљевог принудног доласка у Тверску област.

„Био је то тих јунски дан. Седео сам на тераси своје дрвене куће. Изненада зачух непознате звуке. Разговетно препознах да неко свира жичани инструмент. Звуци су били све јаснији, мелодија је одзвањала у ритму, незадрживо подстичући човека да скочи на ноге и заигра. Кроз двориште је пролазила радница са кофама воде на раменима. Приметих како се заљуљаше тешке кофе и из њих се просу вода, а сељанкине ноге још брже стадоше да праве фигуре у ритму музике. Осетих да и моје ноге покушавају исто то. Скочих и потрчах на ону страну одакле су се чули звуци. Угледах мог радника како седи на степеништу и свира балалајку. Одушевио ме је ритам и оригинална техника свирања. Нисам могао да схватим како такав убоги инструмент са само три струне може да издаје толико звукова“ – тако је Андрејев описао свој први сусрет са народним инструментом 1883. године.

Страствено желећи да од балалајке направи инструмент који би био признат у високом друштву Петербурга, а можда и других европских престоница, Андрејев је окупио оркестар и почео да тражи талентованог мајстора који може квалитетно да прави балалајке.

Врата и прозори

С. И. Налимов са супругом (лево) и сестром; Типична руска балалајка, рад мајстора Семјона Налимова.

Андрејев је са том намером отишао у Санкт Петербург, где су га признати мајстори за инструменте онога доба дочекали на нож. Они су одбијали да раде са балалајкама јер су сматрали да је тај народни инструмент испод њиховог нивоа. Изгубивши наду да ће свој новоформирани оркестар снабдети најбољим инструментима Андрејев је некако дознао за талентованог мајстора који је негде у његовој близини радио разне послове и добро се разумео у дрво.

Андрејев и Налимов су се упознали почетком 1890-их. Локална легенда гласи да је Налимов шетао по Андрејевљевој кући и куцкао у дрвене прозорске рамове и врата, трудећи се да добије најбољи звук и пронађе савршен материјал за идеалну балалајку. На крају крајева Налимов рече власнику имања шта је открио. Наиме, прозорски рамови и врата на кући направљени су од првокласног планинског јавора, и мајстор је помислио да би то могао бити идеалан материјал. Андрејев нареди да се поскидају прозорски рамови и врата, и да се све то однесе у Налимовљеву радионицу. Док је мајстор правио инструменте Андрејевљева кућа није имала прозоре и врата. У сваком случају, тако гласи легенда.

Било како било, Налимов је имао на располагању најбољи алат и најбољи материјал, и на крају је направио оно што се од њега тражило: идеалну балалајку која је звучала боље од било ког народног инструмента који је Андрејев икада имао прилику да чује.

„У Налимовљевом инструменту већ је присутна нека задата хармонија. У том смислу Налимов је ближи Страдиварију. Његов инструмент је веома прецизан израз одређене хармоније. Она је врло одређена, структурирана, а самим тим и прилично сложена. Дубина не потиче од извођача него од самог инструмента“, говорио је руски композитор и виртуоз на балалајци Алексеј Архиповски.

С. И. Налимов са медаљом „За марљивост“.

И заиста, инструменти које је направио Налимов данас су веома цењени. О њима маштају колекционери из разних земаља. „Према незваничном попису Налимовљевих инструмента који су направили ентузијасти, постоји око 125 тих инструмената, али је један део у иностранству и странци су се буквално дали у потрагу за њима“, каже Андреј Горбачов, шеф Катедре за жичане народне инструменте Руске академије музике „Гњесин“.

Семјон Налимов је умро 1916. у својој 60. години, оставивши значајно наслеђе. Направио је око 300 инструмената – балалајки, домбри и других. С правом је заслужио надимак „Страдивари руске балалајке“, овековечивши овај народни инструмент заједно са својим послодавцем и сањаром Василијем Андрејевом.

Овде сазнајте више о типичном руском народном музичком инструменту. 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“