Зашто православне Рускиње све чешће ударају у тешка црквена звона

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Уз дрвено степениште у храму пење се млада девојка у црној хаљини и са марамом, са лакоћом савлађује подесте један за другим. Ја једва стижем да је пратим. Она улази у просторију са зидовима од цигала и малим звоником, одмах дохвата шест конопаца везаних за звона и почиње да звони.

На клупи су за сваки случај заштитне слушалице против буке и ја одмах схватих да је требало да их ставим на уши. Брзо ми се завртело у глави од прегласне звоњаве у великој близини. Требао ми је најмање један минут да се навикнем на звоњаву и да у њој препознам познату, али одавно заборављену мелодију. Девојци нису потребне ни слушалице, ни чепићи за уши.

„Ја немам проблема са тим, уши су ми навикле од детињства“, рече она уз осмех и тутну ми у длан неколико конопаца од најмањих звона и настави да звони управљајући мојом руком. Мени рука после десетак секунди од напора утрну до лакта, а звоњава помоћу мојих руку уопште није испала тако добра. После мене поче да звони девојчица од неких пет година, која нам се придружила у пентрању на звоник. Чак је и њена звоњава била мелодичнија од моје“.

Ксенија Плеханова има 27 година, а удара у звона већ 14 година. И она није једина жена у Русији која ради као звонар. По њеним речима, половина њених познаница су звонарке. Жене у последњих десет година чине трећину учесника на фестивалима црквене звоњаве. О томе у својим интервјуима говоре и звонарке из других градова Русије. Православне девојчице саме још у детињству бирају ово послушање и спремне су да се за њега вежу за цео живот.

Обука за звонара и први испити

Обука у баратању црквеним звонима за дечаке и девојчице почиње рано и обавља се у недељним школама или у специјалним школама за црквене звонаре. Завршена музичка школа није обавезан услов, довољно је имати жељу и осећај за ритам. На часовима будући звонари углавном интонирају мелодије које су научили од наставника и ослањајући се на њих праве сопствену импровизовану композицију. Будући звонари уче и теорију (на пример, различите врсте црквених звона) и како правилно обавештавати људе да почиње јутарње или вечерње богослужење или да је богослужење у одређеној фази. Посебно се учи звоњава у случају венчања и сахране. Понегде се обука плаћа, а понегде је бесплатна. Обучавање траје од 2 месеца до две године – ту не постоје унифицирани стандарди.

Ксенија Плеханова је рођена у породици православних верника у сеоцету близу насеља Алексејевско. Она је од раног детињства заједно са родитељима одлазила у тамошњи храм Васкрсења Христовог и на фестивал „Алексејевска звона“. На таквим фестивалима звонари из целе Русије приређују концерте на звоницима и одржавају огледна предавања. Ксенија је први пут сама ударала у звона 2008. када је имала 13 година, док је похађала недељну школу. Дечаци који су већ умели да звоне понудили су јој да проба.

„Мама свира хармонику, али ја немам ни слуха нити умем да певам. Имам само осећај за ритам. Други звонари су ме гледали испод ока, као да хоће рећи „девојчица без слуха се прогурала“. Подржавале су ме само мама и бака. Али ја сам некако успела из прве да ухватим ритам и одсвирам почетак (за који се користе најмања звона). Обично то многима не успева из прве“, прича Плеханова.

Од тада је Ксенија учила да удара у звона и уједно је дежурала на звонику.

Она каже да је проводила тамо дане и ноћи, због чега је имала и конфликте са родитељима, јер су они желели да ћерка чешће буде код куће. Ксенија је и даље била добар ђак, мада су је ђаци у одељењу дирали и звали „монахиња“.

Већ 2010. године је наступила на једном фестивалу црквене звоњаве „Алексејевска звона“, а 2011. је сама почела да обучава другу децу. Положила је и испит за звонара.

„На обуци су нам дали шест алтова (средњих звона – ред.) и две педале, на њима је свака мелодија могла лепо да се одсвира. Када сам полагала испит добила сам само три мала и једно велико звоно [то је премало да би се одсвирала лепа мелодија – прим. ред.]. Али ја сам успела лепо да одсвирам. Од тада сваки пут кад сам се пела на звоник осећала сам велику моралну снагу. И говорила сам себи: „Могу ја, све ја могу“, прича Ксенија.

Криза вере и тражење „сопственог“ храма

Исте 2011. године умрла је Ксенијина бака, после чега је девојчина вера запала у кризу. На инсистирање родитеља уписала је пејзажни дизајн на Казањском федералном универзитету и привремено престала да звони.

„Временом сам запала у велику кризу. Када чујем црквена звона у близини, сва се потресем и размишљам: Како то да ја не звоним у та звона? Убрзо сам схватила да сам направила грешку и вратила сам се“, прича Плеханова.

Данас девојка ради као старији звонар у цркви светог Сергија Радоњешког при Лошкинском старачком дому у центру Казања. У том храму су 2021. године обновљена звона.

„Чим су их довезли и дозволили ми да зазвоним, појурила сам на звоник брже од свих. Када сам први пут одсвирала мелодију подишли су ме жмарци, десет минута нисам могла да се смирим. Данас поново имам жељу да идем у храм“, каже Плеханова.

TikTok на звонику и звоњава за космонауте

У Алексејевском храму сада уместо Плеханове уче да звоне две најбоље другарице, 15-годишња Вероника и 13-годишња Јекатерина. Њихови родитељи су такође верујући људи. Обе од раног детињства похађају недељну црквену школу. Вероника је 2020. године по својој жељи кренула на курс за звонара који је недавно отворен при храму, а убрзо затим је позвала и Јекатерину.

„Први пут су ми само показали како изгледа звоник. Најпре сам учила да свирам на малом преносивом звонику, учили смо кратке мелодије. Сада знам само пар мелодија и свирам на два звона. На великом звонику је било далеко теже учити, али ми се он више свиђа, јер та звоњава делује умирујуће, лепа је и као да чисти човека. И једноставно ми се свиђа да седим на звонику и посматрам природу“, објашњава Вероника.

Слично се осећа и Јекатерина. Она такође воли да седи на звонику и да одозго посматра људе који некуд журе. Додуше, она понекад ту гледа и видео-снимке на ТикТоку. Она не говори свакоме да је интересују црквена звона. По њеним речима, у школи има вршњака који је осуђују због тога.

Женска звоњава је надахнута

На фестивалима звонара и даље има више мушкараца, али девојке у овој вештини имају и своје предности, сматра старији звонар Алексејевског храма Леонид Лебедев.

„Ја сада учим три девојчице да звоне. На фестивалима има више дечака али се девојчице више труде. Оне очигледно имају јаку жељу. Ја Веронику уопште нисам подстицао, она је сама изразила жељу да учи, можда угледајући се на дечаке. И она је успешнија од Каће, али ће Каћа брзо да је стигне“, каже Лебедев.

По речима Ксеније Плеханове, у Русији су кроз историју звонари били мушкарци, а сада се у овом послу не прави таква разлика. Главна баријера је физички напор. Девојчице брже одустају од дечака ако виде да им је управљање звонима напорно.

Мушкарци и жене различито ударају у звона, уверена је Плеханова.

„Мушкарци звоне грубље. Они некако успевају да закаче свако звоно, а мени је то тешко, још увек се чудим како то постижу“, признаје Ксенија.

Поједини звонари, по њеним речима, ради забаве уче да свирају дабстеп помоћу звона и причају о звонарском позиву на интернету. Ксенија је резервисана према таквом хобију. По њеном мишљењу, боље је да човек ужива у правим звуцима звона.

Плеханову је увек привлачила управо женска звоњава. Она је спорија, али продорнија.

„Код појединих девојчица се сваки звук звона одражава на лицу, за многе је то велики доживљај. За мене је то сакрална ствар, ја понекад у тим тренуцима чак и не трепћем. Ја све примам к срцу, и за време звоњаве се те емоције ослобађају па ми је касније лакше јер силазим са звоника продуховљена, лепо ми је и у души осећам мир“, закључује Плеханова.