Занимљиво је да су истовремено у Београду отворене две изложбе посвећене руским добровољцима, учесницима руско-турског рата који је био почетак ослобађања земље од османлијске власти. У Музеју Поште Србије представљени су цртежи Василија Поленова, који је ратовао на Балкану међу четири хиљаде руских добровољаца. А у Историјском музеју у Београду отворена је изложба посвећена генерал-мајору Михаилу Черњајеву. 1876. године он је предводио српску армију која се борила за независност од Османске империје.
На оваквим руско-српским манифестацијама увек влада специфична атмосфера. Чак и званичан део програма увек је праћен срдачном, пријатељском комуникацијом, двојезичним шалама и хумором. На улазу госте дочекује „домаћица Дома“ Марина Сорокина, шеф одељења за историју руске дијаспоре и кустос изложбе. За само неколико минута она стиже да поздрави свакога и чак да упозна људе међу собом.
„У Србији Јурија Лобачова – или Ђорђа Стрипа – познају сви, јер је он Југославији и Србији поклонио стрип као потпуно нови жанр. Овај жанр је почео да се развија у Краљевини Југославији управо од њега“, каже Марина Сорокина. „Ирина Анастасијевић, професорка Београдског универзитета са којом годинама сарађујемо, објавила је велику монографију посвећену руском стрипу Краљевине Југославије. Данас отварамо трећу изложбу из циклуса посвећеног руским уметницима у дијаспори који су створили југословенски стрип. А Јуриј Лобачов је уметник који је истовремено припадао двема културама.“
Лобачовљев псеудоним, који је он изабрао за југословенска издања, има једноставно објашњење. Ђорђе је српска варијанта имена Јуриј, које је добио на крштењу у Цетињу.
Занимљиво је да је Јуриј Лобачов рођен у Скадру, старом српском граду, где је његов отац био руски конзул.
Оснивач и директор Дома руске дијаспоре Виктор Александрович Москвин је истакао да је у њиховој установи српска тематика увек била широко заступљена.
„Од самог почетка активности нашег Дома српска тема је била једна од главних, једна од водећих... И сарадња са српским колегама даје врло добре резултате“, истакао је Виктор Москвин у свом поздравном говору.
Са српске стране организаторе и госте је поздравио повереник за питања Србије у Москви Славољуб Царић.
„Ова изложба носи снажну позитивну енергију. Она истиче руско-српске односе и испуњава важну мисију зближавања наших народа“, истакао је дипломата.
Како с правом истичу истраживачи феномена југословенског стрипа, Јуриј Лобачов је био оснивач ове јединствене националне појаве. Претходно је овај жанр у земљи био представљен углавном прештампаним издањима америчких и европских аутора или њиховим подражаваоцима. Лобачов је прерадио фантастику фолклорног стваралаштва, представљајући је публици у облику привлачног стрипа, по чему је и остао запамћен и вољен међу Србима.
Радио је као цртач у легендарном листу „Политика“, био је илустратор серије дечјих књига, аутор првих стрипова у пуном формату у историји Југославије. У том контексту упознавање руске публике са делатношћу познатог сународника добија на значају.
„Још сасвим недавно с историјске тачке гледишта – пре буквално двадесет година – морали смо да објашњавамо и доказујемо да је бављење руском емиграцијом у Србији и Југославији могуће и потребно. Данас је већ општеприхваћена чињеница да је руска емиграција у Европи имала четири центра: Париз, Београд, Берлин и Праг. Београд је на овом списку потпуно равноправан. Што се тиче самог стрипа, такође смо некада морали да доказујемо да то није деградација, заглупљивање наше деце, да стрипови могу бити различити: по мотивима руске класике, и урађени без вулгарности, него напротив с великим поштовањем према руској класици, као, на пример, код Јурија Лобачова. И ми имамо нашу, руску страницу у историји стрипа“, прокоментарисао је значај стваралаштва овог уметника историчар-балканиста, кандидат историјских наука, доцент Руског државног хуманитарног универзитета Никита Бондарев.
Мада је отворена изложба део циклуса, због објективних околности она се значајно разликује од две претходне. Изложба је била планирана за прошлу годину, али је одложена због ограничења у вези са вирусом корона. Зато је првобитна варијанта била изложена на сајту Дома руске дијаспоре у електронском облику. Друга верзија је објављена у облику богатог каталога „Руси у Србији“, који обухвата, између осталог, одељак о раду руских царских конзула у старој Србији.
Отуда и пун назив изложбе: „Руси у Србији: Павле и Јуриј Лобачов, дипломата и уметник“. Неке фотографије у каталогу објављене су по први пут.
Данас је изложба најзад доступна широкој публици у њеном класичном облику. У приземљу Дома руске дијаспоре представљени су животни пут уметника и његови радови. Занимљиво је да изложбу практично у потпуности чине материјали из кућне архиве породице Лобачов. Њих је музеју предао Дмитриј, син Јурија Лобачова. Он је рођен у српској престоници, као дете памти Југославију из ратног доба, као и значајан догађај из очевог живота: његов први сусрет са совјетским људима, ослободиоцима Београда.
„У Београду је група матураната руско-српске гимназије организовала илегалну организацију Савез совјетских патриота. У једној 'тројци' налазио се и мој отац. Они су се бавили агитацијом, наговарали су омладину да не иде у Руски заштитни корпус, белогардејску немачку организацију. А 15. октобра у Београд су већ ушле наше јединице и јединице југословенске партизанске армије. Ја чак памтим ову сцену: иза куће искачу наши наоружани војници у шињелима. Народ излази из подрума: 'Руси! Руси!' Капетан или поручник каже: 'Људи, пустите нас да ратујемо, нисмо овде дошли да се грлимо!' И траже карту града. А тата им је понудио помоћ. Онај види да човек говори руски и поведе га са собом. Ишли су цео дан, он им је показао разне објекте. Увече су га довели у штаб код руководства, а главни ослободилац Београда био је генерал-пуковник Жданов, командант 4. гардијског механизованог корпуса. И отада је отац био у штабу, затим у централној служби за деминирање, затим у служби која се бавила дешифровањем докумената у вези са стрељањима која су Немци вршили у Београду и тако даље. А затим су му понудили да буде преводилац при војној јединици и да је прати како би координисао дејства југословенских партизана и руских јединица. Затим су се они нашли у Мађарској. Отац је радио као преводилац у Будимпешти, стигао до Беча и одатле се вратио кући, у Београд“, присећа се Дмитриј Лобачов.
Он и данас са задовољством у говор убацује неке српске речи и са љубављу говори о граду у којем је рођен, о Београду. Са поносом истиче да је по Јурију Лобачову названа улица у српској престоници, као што су улице добили и други Руси.
„Непрекидно ме изненађује и чак одушевљава преданост српских људи сећању на Русе који су нешто учинили за Србе или Србију. Када човек тамо оде, то може да осети у сваком друштву“, истакао је син уметника на отварању изложбе.
Убрзо после рата породица Лобачов се преселила из Југославије у Румунију, где је Јуриј Лобачов тесно сарађивао са совјетским новинарима. Након тога вратили су се у своју домовину, у Лењинград. Рођен 1909. године, уметник је проживео богат и дуг живот. Преминуо је 2002. године. Његови радови се чувају у руским и српским државним и приватним архивама. Више пута су прештампавани у Београду и без сумње су постали заједничка културна баштина наших земаља. Један њен део можете видети у Дому руске дијаспоре.
Извор - портал Балканист
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
