Људи у совјетско доба најчешће нису имали вишка новца. Можда је и то разлог што у данашњој тржишној економији има толико финансијских дилетаната. Људи једноставно нису научили да баратају новцем, јер новца није било. Према томе, чим би добили плату или премију, могли су истога дана тај новац и потрошити... Једном се живи. (Од онога што им остане враћали су дугове).
Викенд који се ближи је сам по себи идеалан повод да се човек напије. Петак увече је време када се сви опусте. Тада су испред киоска са пивом били највећи редови. Човек је тада могао да попије „ко човек“, без гриже савести, јер је сутра слободан дан!
По чему је среда повод за пијанку? Среда се и данас у народу зове „мали петак“. То је дан када може да се изврши генерална проба пијанке која се планира за петак и да се мало побољша расположење, јер оно се квари на саму помисао да су до викенда остала још цела два дана! Додуше, ако је човек хтео да попије, могао је пронаћи повод у сваком календарском дану, а не само у данима недеље. Излазили су читави хумористички зборници „365 повода да човек попије неку“, где су набрајани „посебни“ случајеви за сваки дан, било да је у питању дан књиговодства или дан заузимања Бастиље.
„Имао сам тежак дан!“ Да ли је у совјетско доба постојала жена која није чула ту фразу? А та фраза је у суштини значила „пусти ме на миру“. Људи у СССР-у су имали оскудан избор када је реч о разоноди после радног времена. А ако је и постојао избор, није било довољно новца. Због тога су многи једину утеху после тешког радног дана видели само у чашици вотке. И окружење је заиста често имало разумевања за такву врсту „релаксације“.
Сматрало се да није пристојно пити сам. Чак и окорели пијанци су понекад говорили: „Нисам ја, бре, алкохоличар да пијем сам!“ И зато, случајан сусрет са пријатељем, па још ако се одавно нису видели, био је више него добар повод да се окваси грло. Штавише, ако би неко одбио да пије са пријатељем, могао је изазвати љутњу. „Шта?! Ти мене не поштујеш?“ – то је омиљена фраза совјетских пијаница, овековечена у филму Леонида Гајдаја „Брилијантска рука“.
Чувени руски израз „сообразить на троих“ („попити утроје“) садржи читаву прегршт културно-историјских кодова. Прво, он потврђује да није лепо пити сам. Друго, то је одјек „прохибиције“ коју је током 1960-их уводио Никита Хрушчов. Пре тога је човек могао свратити у угоститељску установу и културно попити сто милилитара вотке (или, како кажу Руси, „сто грама“), и то уз мезе у виду сендвича, све по приступачним ценама. Међутим, после реформе су угоститељске установе престале да нуде јака алкохолна пића, па поштен човек, хтео – не хтео, мора да купи целу флашу вотке, а није баш упутно да све сам попије. Зато су увек била тражена још двојица „сапатника“, и понекад су то били случајни пролазници. Флаша вотке је коштала 2 рубље и 87 копејака, тако да би сваки члан „трилатералне комисије“ учипио по једну рубљу, а за преостале копејке би купили неко скромно мезе (на пример, топљени сир, нешто попут наше „Зденке“). И онда би сели негде у паркић на клупу, или би се организовали одмах ту, испред продавнице. (Многи се још увек нису ослободили те навике, и поред свих забрана конзумирања алкохола на јавним местима).
„И одмах окваси грло“ – та чувена фраза писца Венедикта Јерофејева, експерта за испијање алкохола у приградским возовима, постала је прави мим (ово је слободан превод, у оригиналу је овако: „И немедленно выпил“). Његов постмодернистички роман „Москва – Петушки“ је права одисеја јунака који путује приградским возом да посети вољену жену и успут пије са случајним сапутницима. Приградски воз је био згодно место за „релаксацију помоћу алкохола“ после радног дана. У таквом возу је било топло, а „сапатника“ је било на претек. Флаша вотке је лако могла да оде и пре него што воз крене.
На радном месту се од самог јутра наздрављало слављенику. Управа је то често гледала кроз прсте, јер у СССР-у није било других врста „тимбилдинга“. Често су колеге скупљале новац за поклон слављенику, а он је могао сав тај новац галантно утрошити на пиће за цео колектив. Поред тога, постојао је обичај да се слављеник „испрси“, тј. да сам донесе пиће поводом свог или дечијег рођендана. А у кругу породице се подразумевало да треба наздравити поводом рођендана. Рођендани су прослављани углавном код куће, а не у кафићу или ресторану. Један од разлога је био тај што код куће човек увек може да прилегне на диван уколико примети да не стоји чврсто на ногама. Чак и окупљање после сахране није се много разликовало од рођендана. Исто би тако сви седели за столом, пили и мезетили, само што се нису куцали чашицама. И исто тако би увече већ били у добром расположењу и забављали би се причајући смешне анегдоте из покојниковог живота.
Разлог да се неко „испрси“ била је и куповина нечега новог, нарочито ако је било скупо. На пример, стана или аутомобила. Требало је похвалити се и у неку руку поделити своју срећу са другима (а уједно се у извесном смислу и оправдати због поседовања вишка новца, да другима не буде криво). Поред тога, ваља се да човек „залије“ своју куповину, да би му добро служила и учинила га срећним.
Тешко је смислити бољи повод да се нешто попије него што су званични државни празници. На Дан бранилаца Отаџбине треба попити за здравље мушкараца који су служили војску, а осмог марта за наше драге даме. Међутим, убедљиво најомиљенији повод за конзумацију била је Нова година. На тему новогодишњег конзумирања алкохола снимљен је совјетски филм „Иронија судбине“, и то је и дан-данас један од најомиљенијих руских филмова.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу