Навијачи у Москви на Светском првенству у фудбалу 2018.
Александар Шчербак/TASSВама се чини да ми Руси пијемо вотку сваки дан. Можда неко то и ради, али ми већином не волимо вотку и већ одавно радије пијемо пиво или вино, а некима је дражи чак и смути.
Морате ли баш да пијете вотку? Руси је пију када се окупи веће друштво, и онда сви галаме, непрестано потежу здравице за све живо – за ваше здравље, за здравље ваших укућана, за здравље ваших кућних љубимаца... Наздрављају вам са жељом да пронађете особу свог живота, да пронађете себе, смисао постојања... Од тих силних здравица можда нећете ни стићи да попијете чашицу вотке!
Али добро, ако сте ипак попили, шта се даље дешава? Ремети вам се координација покрета, више нисте газда самоме себи, можете изненада да ударите у ђускање, или да запевате караоке... А наредног јутра ће вас бити срамота кад се сетите свега. Осим тога, Руси воле да снимају камером керефеке пијаних пријатеља, тако да можете постати звезда Јутјуба или бар пријатељског ћаскања на Ватсапу. Треба ли вам то?
А шта вас још чека? Не контролишете више шта причате, и свима у друштву изјављујете љубав или им се заклињете на верност до гроба. Они вам узвраћају истом мером, хвале вас и уздижу у небеса, и тако постепено залазе дубоко у вашу душу и сазнају ваше најскривеније тајне! Да то није мало много за једну обичну „журку“?
И најзад, уз вотку иде мезе, морате много тога да поједете, и да се преједете. Салате са мајонезом, слана харинга, кисели краставци... Јесте укусно, али после ће вас мучити горушица и савест. Није ни то добро.
Одлазак у „руску бању“ је варварски обичај! Гомила пријатеља се окупи у парном купатилу, сви се из неког разлога скидају једни пред другима и улазе у просторију загрејану на 100 степени Целзијуса да се заједно муче. Само да знате, ово није танана финска сауна, овде сви вичу: „Додај још вреле паре!“
Неко ће можда (а можда и више њих) скинути и онај пешкир којим је умотан, па ће као од мајке рођен махати њиме „да растера пару“. Да ли је то оно што желите?
Затим ће вам бити понуђено да вас неко ишиба метлицом од брезовог прућа. Нељудски бол и страдања која ћете претрпети сигурно не вреде оног кратког получасовног блаженства које уследи када изађете из парног купатила. Имајте у виду и ово: неки воле да се у „руској бањи“ намажу медом. То су већ озбиљне ствари. Наводно, мед делује као пилинг и кожа после тога постаје као детиња, али какав је то осећај кад сте улепљени и кад се за вас лепи храстово и брезово лишће. И после треба то све спрати. Врхунска забава, нема шта...
Кулминација је када сви „бањци“, црвени као ракови, истрчавају из парног купатила и бацају се у снег. Мислите ли да је то неки угођај? Варате се! Па чак и да јесте, тако се можете прехладити па ће вас после Руси приморати да попијете цистерну чаја, а можда чак и пива. И не дај Боже да они, онако мокри и огрнути у чаршаве, однекуд изваде сушену рибу па „замезите“ са њима на лицу места! Само пробајте да не пробате ту рибу! А кад пробате, више ништа неће бити као пре, верујте.
Тешко је објаснити зашто савремени хомо сапијенс сваког петка увече свесно проводи по неколико сати у бескрајној колони аутомобила који миле (или мало стоје, мало миле), или стење у електричном возу у коме игла нема где да падне од гужве.
Вероватно и животиње тада говоре: „Бежимо, човек је у шуми“. Сви ти људи хрле у неугледну природу, што даље од комфорног мегаполиса. Уместо да у слободно време окусите чари цивилизације у неком префињеном ресторану, ви ћете се знојити на сунцу и пећи месо на ватри као да сте пећински човек! Какво је то задовољство?
Не варајте се, нећете ви тамо све време уживати у природним лепотама и посматрати пропланке, шумарке и потоке. Не, тамо вам следује и обилата конзумација вотке (видите тачку 1), а затим опет „руска бања“ (видите тачку 2), а после свега тога неуморни Руси вас буде у цик зоре да идете у шуму. И брига је њих што се нисте наспавали, што сте мамурни...
Због чега се иде у шуму, питате се? Идете да храните комарце својом крвљу и да берете печурке. Не бојте се, ти ваши пријатељи умеју да разликују јестиве печурке од отровних. Бар тако кажу... А онда вам још тутну у шаке неке сумњиве шумске бобице и кажу да их слободно поједете. И док ви са недоумицом гледате шта ћете са тим бобицама, они се грохотом смеју и збијају шале на ваш рачун, говорећи: „Једе се то, али само једном“.
Кад се вратите из шуме уморни планирате да се пружите у кревет? Ха-ха! Одмах са врата почиње чишћење тих печурака, па их онда кувате и пржите са кромпиром... Одело вам упије те чудне мирисе да што боље запамтите кад сте ишли „на руску дачу“.
Сањате ли о путовању Транссибирском железницом? Послушајте нас – маните се ћорава посла! Знате ли како изгледа труцкање у возу које траје седам дугих дана и седам дугих ноћи? Не знате? И боље да не знате. Прелетите преко Русије као човек авионом за осам сати, и то је то.
Није ту проблем само труцкање. Мораћете да се упознате са сапутницима. Они одмах ваде своју храну – пиле из алуминијумске фолије или кувана јаја, па све то нуде и вама. Онда из суседног вагона дође неки лик са гитаром и вином и не да вам да спавате, упорно дрнда у оне жице и пева неке своје песме... А још вам нуди и вино. Ви немате куд, све то морате да трпите.
Полако постајете нервозни како време пролази и труцкање не престаје. Свако мало долази домаћица вагона и нешто се петља ту око вас. Па нисте ви мали да вам она сипа чај! И то у неке праисторијске чаше са праисторијским држачима. Зар ти Совјети нису умели да направе нормалну шољу са дршком?!
По цео боговетни дан воз клопара, а ви не знате шта ћете да радите. Сапутници или спавају или вам досађују својим бескрајним „доживљајима из војске“. Гледајте мало кроз прозор, имате шта и да видите: ливаду или шуму. Промичу и дрвене кућице и понекад понека убога црквица, али све је то прављено на исти калуп. Монотонија, досада, бедак...
Мислите ли да ћете ноћу лепо спавати? Ма не, пажљиво ћете слушати клопарање точкова...
Зима уопште није пријатно годишње доба. Није јасно зашто странци желе да дођу у Москву баш на новогодишње празнике. Да се смрзну до костију, па после да се са муком опорављају помоћу куваног вина? Или да направе снешка у Москви?
Или можда желе да „попију“ понеку грудву. Пазите, неће вас гађати деца, него одрасли! Замислите, одрасли Руси се гађају грудвама! И гађају у главу!
Да и не говоримо о егзотици попут путовања кроз градове Златног прстена. Тамо се не одседа у нормалном хотелу, него у дрвеној кућици склепаној на брзину. Тамо не путујете као у цивилизованом свету, него се возите на саоницама које вуче коњ.
Шта тек рећи о клизалиштима? Руси натакаре оне сличуге и јуре око вас не гледајући испред себе, него зевају у светлуцаве новогодишње украсе. А ви само гледате да не паднете...
Поврх свега, морате да обучете све што имате. Ако свратите негде на пиће (а свратићете), онда морате све то да скидате, па после поново да обучете.
Све у свему, уопште вам не саветујемо да идете у Русију и да тамо радите све ове грозне ствари. Боље је да не видите шуме покривене снегом и да не прилазите дрвеним кућицама склепаним на брзину негде у недођији, Богу иза леђа. Боље је да не пијете вотку са неваспитаним Русима. И боље је да никада не одете у ту „руску бању“! Не стварно...
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
