Како је струја постала елемент совјетске пропаганде

Музеј Москве
Бољшевици су сматрали да је тотална електрификација земље приоритет, и нису се преварили. Струја им је помогла да у невероватно кратком року од разорене аграрне Русије направе моћну индустријску државу.

Електрификација Русије није се одвијала као у другим земљама. Када су бољшевици дошли на власт брзо су схватили да ће опстанак совјетске државе бити доведен у питање уколико за неколико година од заостале аграрне земље не направе индустријску економију. А за покретање производње пре свега им је било потребно да у земљи спроведу струју. То није био лак задатак, с обзиром на размере руске територије и неписменост становништва. Због тога су бољшевици одлучили да од електрификације направе додатни елемент совјетске пропаганде и у томе су постигли изванредан успех.

План електрификације Русије усвојен је 1921. године. Његова реализација је резултирала великим индустријским успесима, али је створила и ново божанство коме су се почели поклањати сликари, писци, вајари, архитекте и редитељи. Електрификација је у великој мери формирала совјетску свакодневицу и битно утицала на совјетску уметност.

Вила из електричне бајке

„Електрична вила“ на корицама часописа La Lumiere Electrique, 1887.

У децембру 1921. године на Деветом сверуском конгресу Совјета утврђен је план Државне комисије за електрификацију Русије са списком електрана за наредних 10-15 година. Био је то рационалан и перспективан пројекат преуређивања целе земље, али је у њему постојала и ирационална компонента. У раним совјетским текстовима везаним за електрификацију примећује се мотив струје као животворне силе и тајанствене енергије. В осврту посвећеном изградњи Штеровске електране пише: „Моћна невидљива сила ће потећи кроз жиле, тј. кроз жице, и у пролеће удахнути снагу у 60 напуштених рудника, ... оживеће цео антрацитни рејон и жито ће бити више и зеленије од те силе“. Такве представе о струји као о рационалној и уједно мистичној сили биле су карактеристичне за први период совјетске државе. Оне су заправо само наставак ранијих идеја насталих још у 19. веку у филозофији, књижевности и уметничкој публицистици.

„Електрична вила“, Ф. Тамањо.

На прелазу из 19. у 20. век није постојао једнозначан и кратак одговор на питање „Шта је то струја?“ У 19. веку је струја замишљана као течност, као неколико течности или кретање честица. Такав неодређени и тајанствени статус ове појаве отежао је обичним људима да је разумеју и да је „одомаће“. Није било много оних који су горели од жеље да пусте у кућу ту несхватљиву силу која поврх свега може бити и опасна. Симболично је тај осећај непознатог али ипак занимљивог искуства сажет у лику „електричне виле“ која се често сретала на рекламама царског периода. Такви прикази су антропоморфизовали непознату силу и представљали је у пријатељском и пријатном светлу. Најчешће је то била обнажена или полуобнажена девојка са подигнутом десном руком у којој држи нови вештачки извор светлости, а крај њених ногу је стајала динамо машина. Такви прикази су кружили у Европи, Америци и Царској Русији.

Иљичева сијалица (Жаруља са жарном нити)

 Натан Аљтман „Портрет В. И. Лењина“.

Бољшевици су креативно осмислили лик „електричне виле“ и одлучили да вођу светског пролетаријата Владимира Иљича Лењина представе као демиурга и симбол електрификације. Електрична светлост која се пали у свакој кући услед електрификације добила је назив „Иљичева сијалица“ и она је доносила народним масама просвећеност и нову стварност. Узгред, и сам назив „Иљичева сијалица“ проширио се у новинама када је Лењин 1920. године посетио отварање прве сеоске електране у Кашину која је направљена на иницијативу мештана. Затим је мит о Лењину као о култном хероју који доноси нову електричну светлост промовисан на филму, на плакатима и у књигама. Лењин није само палио светло, он је буквално поистовећиван с њим, тј. Лењин је био струја.

Сијалица са жарном нити у виду Лењинове главе из профила, око 1950-их.

Лењин и у дечијим књигама фигурира као „проводник струје“ среће. Нови визуелни језик и нове стратегије репрезентовања струје нису прављене само за дечије књиге него и за филмове, плакате, уметничке слике, скулптуре и архитектуру.

Електрична мрежа

Карта електрификације, 1920.

Електрификација је имала својство да обавезно буде повезана са центром и то је совјетским идеолозима и пропагандистима такође било веома важно. Електрична мрежа која се ширила у све кутке велике земље потицала је из центра, тј. фактички је повезивала земљу са центром, а централизација земље је била крајње важан процес за развој земље Совјета. Управо она је требало да обезбеди истовремено управљање целокупном народном привредом из једног центра. Резултати централизације су постали видљиви током 1930-их када су се појавили први контролни пунктови електричне мреже, али су информације о томе на нивоу идеје кружиле у друштву још током 1920-их. Управо тада је електрична мрежа постала метафора за осмишљавање новог совјетског простора који се кардинално разликовао од простора Царске Русије. Та конфронтација је често била визуализована. На пример у филму се онај претходни простор приказивао као безобличан и исцепкан на поједине неповезане делове, а у новом простору чак и најудаљенији кутак на периферији био је везан са центром. Електрична мрежа је постала инструмент који је омогућио најудаљенијим селима да се осећају као да су велики градови.

Јарбол далековода, СССР, Москва, 1929. Фотографија Александра Родченка.

Филозоф и историчар науке Борис Кузњецов издао је 1931. године брошуру „Јединствена високоволтна мрежа СССР-а“, где је описао зашто је електрична мрежа важна и на који начин она одговара идејама дијалектичког материјализма, задацима комунизма и социјализма.

Електрификација у домаћинствима

Ј, Г. Чернихов, Илустрација за књигу „Архитектонске фантазије – 101 комбинација“, 1933.

Током 1920-их и 1930-их многи градски станови су имали светло и електричне уређаје, али је било још рано говорити о масовној електрификацији. Она је била тек у плану. Електрификација у домаћинствима пропагирана је као споредни и додатни процес у електрификацији производње. Сваки електрични уређај требало је да штеди керозин који је био важно гориво. Претпоставило се да ће електрификација нанети тежак ударац навикама из прошлости, да ће уништити праисториски самовар и чађаву плинску боцу, те да ће совјетским грађанима поклонити домаћинство будућности – чисто, рацонално и комфорно организовано. Један од таквих рационалних совјетских изума била је утопијска електрична кухиња-будилник. Чим зазвони будилник укључује се грејач за воду у кухињи и када радник крена да доручкује већ га чекају врућа кафа и кувана јаја.

Плакат „Електрична енергија је велика сила“, 1920.

Један од задатака који су у то време решавали совјетски инжењери био је овај: како помоћу електрификације преуредити свакодневни живот совјетске жене, ослободити је од кухињског ропства и пружити јој више времена за ангажовање у друштвеном животу.

Стона лампа са фигуром стегоноше, 1920-их – 1930-их. Колекција Михаила Виљкина.

У часопису „Общественница“ је 1937. године изашао велики чланак у коме се ауторка жали како је њен живот нерационалан: чим заврши са кувањем почиње да пере, после прања чисти, а после чишћења опет кува, и тако сваки дан. Она је те своје потешкоће описала мужу, на шта је он одговорио да ће јој са задовољством помоћи. Тако се у кухињи појавио електрични шпорет и електромотор, после чега је живот те жене постао много лакши. То је био један од првих приступа научној организацији домаћинства у СССР-у.

Стони вентилатор, 1930-их. Колекција Сергеја Бобовњикова.

Аутор текста је куртулорог, доктор наука, научни сарадник пост доктор Универзитета „Висока школа економије“, Института за хуманистичка историјско-теоријска истраживања „А. В. Полетајев“.

У Музеју Москве се до 24. октобра одржава велика изложба „Електрификација. 100 година од плана ГОЕРЛО“. Портал Russia Beyond се захваљује Музеју за помоћ у припреми материјала.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“