Како се православље појавило у Кини

Кира Лисицка (Photo: Public domain; Legion Media)
Кинеска православна црква припада Московској патријаршији. Њено подворје у Москви је храм светог Николаја Чудотворца у Голутвину (близу Централног дома уметника). Додуше, данас Кинеска православна црква није у Кини званично регистрована, али ће можда ускоро бити обновљена, с обзиром на богату и јуначку прошлост.

Један од највећих подвижника православне вере у Кини током 20. века, отац Григорије тако (1925-2000), био је мучен због своје вере. Када је почела такозвана „културна револуција“, њега и супругу су 1966. године одвели хунвејбини (чланови студентских револуционарних одреда) и мучењима их приморавали да се одрекну православне вере. Супруга оца Григорија је полудела, а он је послат у каменолом, где је провео пуних 12 година, све до 1978. Рад у каменолому је неповратно нарушио његово здравље, али отац Григорије се вратио своме служењу чим је пуштен на слободу, да би 1983. поново постао настојатељ храма Покрова Пресвете Богородице у Харбину, где је служио пре „културне револуције“.

Албазинци – први православни хришћани у Кини

Света литургија за албазинце у Руској духовној мисији у Пекингу.

Историјат православља у Кини је сав испуњен борбом за опстанак. Он чак и почиње војним конфликтом. Наиме, далеке 1685. године кинеска армија је опколила руски град Албазин на Амуру. Кинези су били неупоредиво бројнији од бранилаца града, али је један део гарнизона ипак успео да се извуче и умакне пловећи узводно Амуром. Тада је заробљено и одведено у Пекинг стотинак козака заједно са породицама. Они су по националности били Руси, Бурјати и Калмици. Кинески император Сјуен-је, који је управљао под паролом „Канг-сји“ („просперитет и сјај“), одлучио је да не погуби Русе нити да их држи у заробљеништву. Напротив, примио их је у редове кинеске армије, формиравши „руску чету“. Дао им је веома добру плату, новчану помоћ, земљу и куће у трајно власништво. Међу бившим заробљеницима нашао се и отац Максим (Леонтјев), први руски православни свештеник на кинеској територији. Русима је на коришћење дат бивши будистички храм који су они преуредили у православну цркву.

Албазински младић. Абазински ратни заробљеници су били православни верници, али су прихватили кинески језик и обичаје након манџруског освајања 1685. године. Пекинг, 1874.

Када су 1689. године Московска царевина и Кина склопиле Нерчински споразум (први дипломатски споразум о трговини и граници између двеју држава), политички значај „албазинаца“ је почео да опада и временом је постало јасно да Руси неће хтети више да служе у Кини јер их неће привући обећање високе зараде. Остали су само први Албазинци, али они су већином били усамљени козаци и брзо су се помешали са манџурским становништвом, тако да су до средине 18. века већ изгубили скоро све одлике руског народа. Русија је, међутим, искористила ту мању групу као доказ да у Кини треба да постоји руска духовна мисија. Она је и покренута 1716. године када је у Пекинг допутовао архимандрит Иларион (Лежајски) и донео иконе, црквене утвари и богослужбене књиге. Чланови духовне мисије су имали статус државних службеника јер су се бринули о духовним потребама Албазинаца који су служили у императорској армији. Руски мисионари се нису бавили пропагандом православља и нису се мешали у дворске интриге, тако да њих нису „закачиле“ репресије против хришћана које је кинеска власт повремено спроводила. Све до 1861. године, када је у Кини отворено прво руско дипломатско представништво, Пекиншка духовна мисија је за Русију била једини извор информација о Кини.

Тешка времена

Средином 18. века Албазинци су и даље уживали привилеговани положај, али су све више попримали карактеристике полудеградиране елите. Ни у самом почетку њихова популација није у етничком смислу била искључиво руска, а временом услед асимилације није остало скоро ништа од црта које су карактеристичне за руски народ. Ти људи су по обичају и даље носили крстиће на грудима а у кућама су држали иконе које су наследили од предака, али су по начину живота били далеко од хришћанских врлина. Стога су у пекиншком друштву били на веома лошем гласу пијаница, лопова и варалица. Многи су због такве репутације негирали своје албазинско порекло, тако да су се 1831. године само 94 особе изјасниле да су Албазинци.

Православни Кинези - службеници и радници типографиј Духовне мисије.

Кина је 1895. године изгубила рат са Јапаном, што је Русија искористила да заузме Манџурију, где су Руси почели да граде Источну кинеску железничку пругу. Али када је 1899-1900. избио Боксерски устанак побијено је много православаца, а подворје руске духовне мисије је опустошено и разорено. Па ипак, Руси су брзо обновили његово деловање, тако да је 1916. године у Кини било већ 5.000 православних хришћана, 2 манастира и 19 храмова, а такође мушке и женске православне школе.

Кинеско православље у 20. веку

Митрополит Инокентије испред храма мученика.

После револуције 1917. године у Кину су преко Далеког истока отишле хиљаде руских избеглица, углавном присталица царске власти који су бежали од бољшевика на исток Империје. У Пекинг су 1920. године донети посмртни остаци Алапајевских мученика, чланова дома Романових и људи из њиховог окружења који су близу града Алапајевска убијени у ноћи уочи 18. јула 1918. године, сутрадан после убиства царске породице. Епископ Инокентиј (Фигуровски) је у Пекингу дочекао поворку са телима убијених и побринуо се да буду сахрањени на гробљу Руске духовне мисије.

Икона. Сабор кинеских 222 мученика.

Већ 1919. године су сви православни мисионерски центри у Кини затворени. Од тог тренутка се функционисање Руске духовне мисије сводило углавном на пружање помоћи руским емигрантима. Отац Инокентије, који је 1921. године постао архиепископ, уложио је све снаге и средства да помогне тим људима, дугорочно им препустивши већину имовине коју је поседовала мисија. Нажалост, та имовина је углавном разграбљена. „Непрекидне судске парнице архиепископа Инокентија са многим руским емигрантима у Пекингу, Шангају и другим кинеским градовима, нарочито у последњих 8 година, довеле су Руску духовну мисију у Пекингу до потпуног банкрота и сиромаштва“, написао је 1928. године протојереј Александар (Пињајев).

Снимак из летелице, Руска духовна мисија у Кини.

Са друге стране, многи Руси који су у међуратном периоду живели у Кини улагали су велике напоре у јачање православне вере. Тако је у Кини до 1949. године подигнуто 106 православних храмова, а према појединим проценама је тада у овој земљи живело милион православних хришћана. После Другог светског рата су на власт у Кини дошли комунисти, и тада је почело гоњење православне вере.

Храм Покрова Пресвете Богородице.

Руска духовна мисија је затворена 1954. године. Кина је један део њене имовине национализовала, а други је предала амбасади СССР-а. Као и многи други храмови, срушен је и храм посвећен свим светим мученицима у коме су почивале мошти кинеских мученика и посмртни остаци чланова императорског рода стрељаних у Алапајевску. Свети синод Руске православне цркве је 1956. године дао аутономију Кинеској православној цркви. За пекиншког епископа је рукоположен архимандрит Василије (Шуан) (1888-1962). После његове смрти Кинеска православна црква је остала без епископске јерархије и тада је наступио можда и најстрашнији период у њеној историји.

Епископ пекиншки Василиј (Шуан).

После 1965. године, са почетком „културне револуције“, хунвејбини су кренули у директан напад на православље, на његове симболе и вернике. Ево како скрнављење православног Никољског храма у Харбину описује сведок тих догађаја, филолог Владимир Левитски: „То што сам видео изазивало је ужас у души: трештали су бубњеви, одјекивали крици и вриска гомиле, куљао је дим... Хунвејбини су били свуда око храма. Једни су се пентрали на кров храма да ставе на њега црвене заставе, други су износили из њега наше светиње и бацали их у запаљене ватре где је све горело сијајући на сунцу. У тим ватрама су спаљене све иконе из храма и капеле... И док су оне гореле све време су звонила звона на сва три звоника, а наставила су да звоне и наредних дана, кидајући срце верницима. То су се кинески хулигани докопали онога што им раније није било доступно и сада су се иживљавали празнујући тријумф“.

Православни Храм Свете Софија, Харбин, Кина.

Православље у Кини је почело да се обнавља тек након много година. Протојереј Григориј (Чжу) одслужио је 1984. године прву литургију после „културне револуције“. Било је то у храму Покрова Пресвете Богородице у Харбину. Постепено су малобројне заједнице православних Руса и Кинеза почеле да обнављају светиње у различитим кинеским градовима. Делегација Руске православне цркве на челу са тадашњим митрополитом смоленским и Калињинградским Кирилом посетила је Кину 1993. године. Кирил је поново посетио Кину 2013, тј. 20 година касније, али већ као патријарх московски и целе Русије.

Данас Кинеска православна црква још увек нема свог предстојатеља на територији Кине. Привремено ту функцију формално врши патријарх московски. У Кини су званично активна четири православна храма, док су остали сачувани храмови још увек затворени или њихов простор користе грађанске институције. У Пекингу још увек живи око 400 потомака Албазинаца, првих кинеских православаца, а такође поједине породице православних Руса и Кинеза.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“